Rodion Romanič Raskoljnikov se napeto osmehivao i vidno preznojavao do gole kože. Nije navikao da ga snimaju. Samo se nadao da deluje dovoljno prirodno i da njegovo konstantno brisanje čela ne izgleda glupo. Nije se plašio da ga ne uzmu za ozbiljno. Čak bi bilo bolje da i ne shvate o čemu priča. Ali, odlučio je da otvoreno diskutuje o svom članku, jer je prihvatio izazov.
Porfirije je stajao sa strane kamere, iza jakog svetla koje je Raskoljnikovu udaralo pravo u oznojeno lice, i lukavo se osmehivao. Razmišljao je o briljantnosti svoje ideje koja je i ovog puta Raskoljnikova saterala u sam ćošak.
Voditeljka mršavog i milog lica, prirodno plave kose i izuzetno lepa, sedela je preko puta nervoznog studenta koji je bio dopisnik dnevnih novina, predstavljen kao nova mlada nada ruske književnosti i koji je danas gostovao u njenoj autorskoj emisiji na lokalnoj televiziji. Emisija je postizala izuzetno veliku gledanost, iako je voditeljka retko umela da, van svojih beležaka koje je uredno držala na malom staklenom stolu ispred sebe, ubaci neku opasku ili da postavi neko opasno pitanje svojim poznatim i uvek zanimljivim gostima. To je uglavnom bio rezultat toga što ona svoju poziciju nije stekla zahvaljujući diplomi, znanju ili iskustvu, već zahvaljujući raznim poznanstvima i “opasnim vezama” sa mnogim uticajnim ljudima u ovom biznisu.
“Gospodine Romaniču”, obratila se Raskoljnikovu snažnim i prilično smelim glasom, kakav je i odgovarao jednoj voditeljki, “pre par nedelja je objavljen vaš članak u ‘Periodičnoj reči’ na temu psihološkog stanja zločinca za vreme izvršavanja zločina. Naime, originalnost vaše ideje zainteresovala je pojedine organe vlasti koji su smatrali da vi možete detaljnije govoriti o psihologiji zločinačkog uma, a povodom skorašnjeg slučaja ubistva viceguvernerke Petrogradske banke, Aljone Ivanovne, koji, nažalost, jos nije razrešen”.
Gospođica Sofija Semjonovna imala je u svojim voditeljskim beleškama zapisan tačan tok daljeg razgovora koji je pripremio za ovog specijalnog gosta sam istražni sudija Porfirije Petrovič. Raskoljnikov je znao da vest o njegovom članku nije mogla da stigne previše daleko, već da su lične sumnje Porfirija bile osnov za ovu malu izazivačku igru psihe.
“Po mom shvatanju, gospođice Semjonovna”, mirno je i razborito krenuo da objašnjava Raskoljnikov pojedinosti iz svog članka, “svi dobrotvori, gospodari čovečanstva, počev od najstarijih pa preko Solona, Muhameda, Napoleona – svi su bili zločinci, bez izuzetka. Ali, dajući novi zakon, koji je društvo sledilo i poštovalo, oni se nisu zaustavljali čak ni pred krvlju. Jednom rečju, dolazimo do zaključka da svi, ne samo veliki ljudi nego i oni koji malo prerastaju opšti nivo, moraju, po svojoj prirodi, neminovno, biti zločinci. Moja glavna misao podrazumeva da postoje, po prirodnim zakonima, dve kategorije ljudi: konformisti – oni koji su konzervativni, obični i koji poslušno prihvataju sve što im društvo servira; i nekonformisti – iliti oni, pravi ljudi, koji imaju talenat i sposobnost da ruše zakon u ime nečeg boljeg”.
Sofija Semjonovna je bila iskreno zapanjena.
“Da li to znači da smatrate da smo vi i ja sada i ovde suviše obični?”
Raskoljnikov je zastao za trenutak. Pomislio je na to kako se on i dalje ne oseća nešto izuzetno ili specijalno, iako je prešao tu liniju zakona ubivši viceguvernerku. Opet mu se nemio događaj iskristalisao pred očima. Krv mu je jurnula u lice, jer se spremao da slaže.
“Da, smatram. Iako ne bih želeo da to toliko banalizujem. Ja recimo, da sam ubio Aljonu Ivanovnu, učinio bih to planirano, zataškao bih sve tragove, niko me ne bi primetio. I, kao što vidite, u ovom slučaju imamo vrlo promućurnog zločinca, jer on je uradio upravo sve to. Ja bih se čak možda i vratio na mesto zločina iz čiste radoznalosti – da proverim kako se stvari odvijaju. Ovog čoveka nazvao bih i dobrotvorom, ako razumete šta hoću da kažem. Opšte je poznato da Aljona Ivanovna nije bila oličenje čovekoljublja ili bilo kakvog obzira i saosećajnosti u tom smislu.”
“Da li vi aludirate na to da je ubistvo viceguvernerke zapravo bio plemenit, uzvišen čin?”
“Nećemo njeno ubistvo predstaviti kao neko sveto delo učinjeno zarad opšteg dobra, jer i sami znamo da vaš Bog nije spreman da oprosti ubistvo, makar ono bilo možda čak i na bazi pravde. Ali, taj odvažni pojedinac je, prema mojoj teoriji, u ovom trenutku, ispred vas i mene u svakom psihološkom smislu.”
“Objasnite nam to malo”, zatražila je Sonja kada je videla da Porfirije sugestivno kruži rukama iza Raskoljnikovljevih leđa.
“Znači da je on u svojoj svesti izbrisao granice koje su mu se nametale i učinio nešto što obični ljudi nemaju dozvolu da urade. Ne shvatite me pogrešno. Ne tvrdim ja da je svaki ubica zapravo natčovek. Ne treba ubijati nedužne ljude iz, na primer, zadovoljstva. Ali, isto tako ne treba krasti iz sebičluka ili ljubomore. Zločinac – natčovek treba da proceni lošu osobu kao što je bila viceguvernerka i da je se reši.”
“Gospodine Romaniču!”, uzviknula je užasnuta Sofija Semjonovna. “Ta, kako vi to govorite!”
“Vrlo zločinački, zar ne biste rekli?” Raskoljnikov se nagnuo prema njoj preko stola i pogledao je pravo u oči. “Pogledajte me, gospođice Semjonovna. Zar posle ovakvog govora ne biste pomislili da sam ja možda ubio viceguvernerku Aljonu Ivanovnu? Pogledajte me pažljivo”.
Nesumnjivo ga je u tom trenutku “gledalo pažljivo” pola Rusije. Sofija Semjonovna je sada bila već krajnje uznemirena. Razmišljala je da prekine emisiju. Pogledala je u Porfirija, koji je sada imao kez od uva do uva. Samo joj je dao znak da ćuti.
Iza kamera i jakog svetla koje je sada već, činilo se Raskoljnikovu, počelo da topi sav nameštaj na scenografiji, začulo se komešanje i začuđeni uzdasi osoblja televizijske stanice. Mogao je da nazre da se sada u studiju nalazi mnogo više ljudi nego što ih je bilo kada je došao.
Okupili se da gledaju čudo, pomislio je on za sebe. Ubica priznao krivicu na nacionalnoj televiziji…
“Pa, ovaj”, zbunjeno je počela da muca Sonja, “ja, ovaj, ne bih znala…”
Raskoljnikov se zavalio nazad u svoju fotelju. Trudio se da izgleda što nonšalantnije. “Ali, naravno, nema nikakvih dokaza”. Osmehnuo se. “Tja, ja sam napisao teoriju o ubistvu, o bolestima koje slede nakon njega. Ne bih sigurno sebe izložio toj neprijatnosti da se namerno razbolim. Zar ne mislite?”
“Ja, ovaj, ne znam… Vi ste bolesni?”, i dalje je zbunjena Sonja mucala.
“Jesam, ali ko se ne bi razboleo gledajući vaše prelepo lice?”, vragolasto se osmehnuo Raskoljnikov.
Sada se iza kamere začulo još veće komešanje. Čak graja.
Neko je dobacio: “Skandal!”
“Ubico!”
“Uhapsite tog čoveka!”
Poslednje čega se Raskoljnikov sećao bilo je Sonjino zabrinuto lice nakon što je rekao da mu je pozlilo. Onesvestio se.
Dolijaće on, pomislio je istražni sudija Porfirije Petrovič i otišao iz studija ne uhapsivši Raskoljnikova več samo nastavivši pobedonosno da se smeška.
Kristina Grabež je marketing guru i melanholična Beograđanka koja voli da zagrebe u svaku umetnost. Možete je videti kako svakodnevno šparta od izložbi slika do koncerata i pozorišnih predstava, balansirajući svoju džigljavu malenkost na ultratankim dvanaesticama.
