Srbija je aktuelni svetski šampion u tenisu.
Termin koji su sasvim zasluženo izmislili Srbi osvajanjem Dejvis kupa (Davis cup), 2010. godine.
I tako će biti dok se ne pojavi neka nova nacija na svetu koja će moći da nas pobedi.
Realno to se graniči sa nemogućim posebno posle ovogodišnjeg niza pobeda Novaka Đokovića, sa posebno važnom pobedom na Vimbldonu (Wimbledon) i zasluženom prvom mestu na zvaničnoj ATP listi.
Kako je Srbija u moru ružnih političkih dešavanja, ekonomskog kolapsa i nikakvim ulaganjem u beli sport, ni finansijski ni afirmativno, postala teniska sila broj jedan?
Pitanje kojim će se baviti razni svetski sportski analitičari u pokušaju da opravdaju neuspeh svojih tenisera u koje decenijama ulažu toliku količinu novca koju prosečan Srbin ne može ni da prebroji.
Otkrićemo vam tajnu, mi smo prirodno talentovani. Pored talenta imamo i inat, najubojitije oružje ako se okrene na pravu stranu. Ako tome dodamo fer igru sa ostatkom sveta onda nam je samo nebo granica. Beograd je centar SVETA!
Poruka sa onolikih dočeka svih svetskih državnika u vreme komunizma, vapaj iz mračnog tunela devedesetih i slogan demokratizacije.
Kako je u međuvremenu od prestižne rekreacije odabranih, tenis postao ponos nacije?
Teniskih terena u vreme komunizma nije bilo, bar ne na vidnom mestu. U to vreme sveopšte jednakosti samo su posebni imali tu privilegiju i čast da budu članovi zatvorenih klubova u kojima su uz piće i političke dijaloge prebacivali lopticu preko mreže. Njihove članske karte su nasleđivala njihova deca tako da nikada nećemo saznati koliko su bivši lideri i njihova svita bili uspešni u rezultatskom smislu. To će ostati još jedan deo naše istorije koji nije rasvetljen do kraja.
Posle njih, sve nas je kolektivno prekrio “mrak ratova” iz koga je bilo nemoguće videti nešto svetlo i čisto belo poput teniske opreme i obavezno skupog reketa. Ovaj period je ipak dokazao da svako zlo nosi i nešto dobro. Novokomponovane zvezde nisu bile zainteresovane za toliko napora i nepotrebnog znoja bez obzira na sav prestiž koji teniski sport nosi sa sobom, tako da je i kod nas tenis uspešno zadržao potreban nivo kulture. U jedino opuštajućim sportskim terminima na TV ekranima nekolicina klinaca pronašla je svoj put. U nedostatku svega drugog mogli su da se posvete u potpunosti igranju tenisa i snovima o svetskim terenima, pobedama i peharima. Tu na scenu stupaju roditelji spremni na sva odricanja da bi svojoj deci pružili sve ono što im je država uskratila. Uz već pomenuti inat sve je bilo brže, bolje i lakše nego klincima iz drugih delova sveta.
Naši teniseri i cela nacija sa punim pravom sada ubiru lovorike uspeha jer je to jedini način da zaboravimo sve prethodne neuspehe u svemu drugom osim u sportu. Sport je naš najbolji brend, jedini svetski, a naš, večna uteha i inspiracija i najlepša uramljena slika Srbije.
Izmislili smo košarku, fudbaleri nam se dobro prodaju, plivači rone dok drugi plivaju, vaterpolisti redovno potapaju svet, a tenis igramo kao da smo rođeni sa tim.
Zašto i kako je sve to moguće?
Zbog svega za šta smo vekovima bili uskraćeni, zbog slike na koju ne ličimo ni malo, i iznad svega zbog mogućnosti da pokažemo šta sve znamo i koliko možemo uprkos činjenici da smo odavno “otpisani” kao kulturna, uspešna i pametna nacija.
Vesna Mitić radi samo ono što želi i nosi samo ono što joj se slaže sa karakterom. Fer igrač, kapriciozna, sujetna, hirovita, impulsivna i razmažena. Seća se kako je propao rock & roll, iako Džeger još uvek peva, a ona više ne broji godine od kada je počela da piše. Sve što je do juče bila, više nije, sve što je želela, više ne želi, sve što je do juče volela – voli, ali nekako iza sebe i sa visine.
