Prepoznaćete se svi vi kojima svaki razgovor sa roditeljima započinje sa: “Ova vremena u kojima vi odrastate, pa to nije život.” Prema njihovim tvrdnjama, sve je “tada” bilo lakše i lepše. Hippie pokreti, deca cveća, himne Beatles-a, golovi Džaje, Zvezda na krovu sveta, mir, ljubav, plaćen posao koji voliš, putovanja Evropom auto-stopom. A šta je sa činjenicom da mi nismo birali vreme rođenja i odrastanja? I kako naši neiskvareni roditelji, tradicionalnih vrednosti i iskonskog poštenja, mogu uopšte od nas napraviti ljude spremne da gaze kroz život, da ne bi bili gaženi?
Vreme u kome je sve što je nekada bilo dole, isplivalo na sam vrh. Sasvim je normalno razmišljanje pojedinaca da je mnogo lakše izgubiti sebe u masi i živeti prilagođeno, nego večito izigravati “ispravljača” krivih Drina. Stigli smo i do same srži problema, da li je zaista? Ja sam, nekako, oduvek bila stava da po cenu svega čovek treba ostati svoj, nikada nisam ni pomišljala da u mom stavu postoji problem, jer ako izgubimo sebe, šta nam zaista preostaje? Vile, jahte, milioni, horde lažnih prijatelja i nečista savest. Pa, sa tim ne mogu da živim, uz svu dobru volju. Nije nadmeno misliti da si drugačiji, ne pronalaziti se u svojoj i bliskim generacijama, to je u današnje vreme redak kompliment. Ipak, bez osuđivanja drugih, jer svi smo mi izdanci okolnosti, vaspitanja i odrastanja. Što bi rekli stari i mudri: “U se i u svoje kljuse.” Zato se svakodnevno zapitam šta je ono što mogu da uradim u svom životu i svom mikrokosmosu, a da doprinese nekoj široj slici.
Za početak, menjam perspektivu gledanja na stvari. Nije opravdanje za sve ova naša jadna i namučena zemlja, ima i gorih, ali ovde većini upravo ona služi kao alibi za sopstvenu dekadenciju. Svako vreme, pa i ovo naše cyber ima svojih prednosti, ima svoje heroje, samo je stvar izbora. Za par decenija, moći ćemo sa ponosom da pripovedamo kako smo živeli u eri Novaka Đokovića, drugih mnogobrojnih sportskih dostignuća, prvog skoka iz svemira, prvog crnog američkog predsednika. Nisu to male stvari, svet je ipak evoluirao. A što se tiče one tamne strane medalje, uvek je bilo i biće. Ostati svoj, zdrav u glavi, nepokolebljiv u ispravnim stavovima i imun na glupost, e to je pravo umeće življenja.
Sigurna sam da svako od nas ima tu snagu, snagu kojom, polazeći od sebe, menjaš svet, stvaraš nove tradicije, legende i heroje. Kao po običaju, moram da citiram velikog novosadskog mislioca Đoleta: “Izmislili su milion načina da vreme prođe, a nijedan jedini da se zaustavi. Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš i nisu neka vremena za zaustavljanje.” Dokažimo suprotno!
Aleksandra Duždević – Istinski hedonista. Zaljubljena u modu, jezike, umetnost, u svakom smislu! Film na dan za dobro raspoloženje, dobra knjiga – lek svakoj boli! Srce ispunjeno ljubavlju obojeno crveno-belim bojama!