Priča počinje onog trenutka kada se tata i mama upoznaju i kad nemaju pojma da će jednog dana biti bogati, tačnije da će planeta biti bogatija za jedno “zlato mamino”. Dolaskom na svet najlepše bebe koja se ikad rodila, počinje vrlo važan period za čovečanstvo. Njegov prvi plač mama dočekuje sva u suzama, a tata, pocepane košulje (uh, ti običaji) u kafani časteći i znane i neznane. Posle nekoliko dana srećna porodica stiže kući gde ih čeka oduševljena rodbina. “Vidi kako je sladak!”; “Liči na tatu!”; “Mamin budući doktor” (mama, sva raznežena); “Nikako! Tatin avijatičar!” (tata, takođe raznežen); “Ma, vidite mu prstiće, kao pijanista. Biće on muzičar kad vam kažem!”; I tako do u nedogled a “mamino sunce” samo raste li raste… a u šta, to cemo tek saznati!
Odrastanje “maminog zlata” se nikad ne završava, a mama je uvek tu, tako nežna i neizbežna. Prve kašice (“Vidi kako slatko mljacka, zlato mamino!”), prvi zubi, prvi koraci… “Mamino zlato” vrlo brzo shvata da se ceo svet okreće oko njega, a mama ga nikad neće razuveriti. Gde on okom, mama skokom. Spremna je da se potuče sa decom ili njihovim roditeljima, jer niko ne sme ni mrko da pogleda njeno “zlato”.
Polazak u školu je jedan od dramatičnijih trenutaka u životu “zlata maminog”. Na roditeljskim sastancima učiteljica ne uspeva da dođe do reči, jer mama mora da hvali svoje zlato – “Ma, on ne ispušta knjigu iz ruke!”.
“Zlato mamino” raste, završio je školu, zaposlio se. Još pre svitanja, mama ustaje i sprema doručak. Naravno, ne može gladan da radi! Kad dolazi sa posla, čeka ga topao ručak i još topliji mamin osmeh. “Zlato mamino, sigurno si gladan? Pa, da. Oni te tamo na poslu izrabljuju”. Dok se mamino zlato odmara, mama vredno radi, kuva, pere, pegla, čisti mu cipele, sklanja ključeve od kola koje je ostavio u kupatilu na veš mašini…
A onda… (mala dramska pauza) neka “mala šmizla” se zaljubila u “maminog sina”. Užas! Mama je pred nervnim slomom, ali je njeno “zlato” uverava da je to divna devojka, a uskoro i njegova žena. Mama se miri sa sudbinom i dolazi trenutak istine… Susret mame i “pretendenta na presto”, buduće žene. “Mala šmizla” se oseća kao artista na žici, dovoljan je samo trenutak nepažnje pa da padne u ambis. Grč na maminom licu se pretvara u osmeh. Zaboga, pa njena jedina svrha je da usreći svog sina! A ova šmizla neka se samo usudi da ga unesreći, imaće posla sa mamom!
Sasvim, ali zaista sasvim slučajno je pravilo da izabranica podseća na mamicu, makar imala mamine okice, crte lica, osmeh, a u najboljem slučaju iste grudi kao mama. Pa još ako pokaže minorne karakterne sličnosti, onda je to pun pogodak i brak je zagarantovan. Dok svaka, za koju se ispostavi da ne liči na mamu biva automatski izbrisana, kao fabrička greška. I tako ubrzo za onu “srećnicu” koja uđe u ovo ušuškano zmijsko gnezdo počinje novo poglavlje, život sa “maminim zlatom”.
“Dragi, hoćeš li da skuvaš kafu?”
“Zar ja da kuvam kafu? Ti da si prava žena već bi mi spremila doručak!”
“Ako si gladan, sam se posluži, nisi dete!” Nije dete? Pa on će uvek biti mamino dete, mamina mala velika beba!
“Gde su mi ključevi i novčanik?”
“Ne znam, verovatno tamo gde si ih juče ostavio.”
“Moja majka ih je uvek sklanjala i znala je gde su!”
Ništa bez mame
“Da, ali ja nisam tvoja majka!” Uh, pogrešno! Neoprostiv je greh porediti se sa njegovom majkom, čak i u tom kontekstu!
“Ručak je neslan.”
“Pa, dodaj soli koliko želiš.”
“Ali, nisi shvatila, ručak je neslan!”
“Da, čula sam te i rekla ti da dodaš so po želji! Ako nećeš da jedeš, ne moraš.”
“Da li ćeš ikad naučiti da kuvaš kao moja majka?”
“Zar do sad nisi shvatio da ti ja nisam majka? Ako ne prestaneš da zanovetaš, skloniću ti tanjir!” Oh, ne! Ne treba ni u snu sanjati da se može skuvati ručak kao što ga kuva njegova majka!
“Draga, ja bih sad rado jeo palačinke.”
“Šta ti pada na pamet? Da pravim palačinke u pola noći?”
“Mama mi je pravila i tortu, bez obzira koje je doba dana, samo ako ja želim!”
“Ja sam ti žena, a ne majka!” Da, mami nikad ništa nije bilo teško.
“Draga, koju košulju da obučem?”
“Obuci koju želiš.”
“Dušo, gde si sklonila moje čarape?”
“Kod komšije! Kakvo pitanje! U fioci su, naravno, gde su i uvek bile!”
“Draga, koje pantalone da obučem?”
“Obuci moje pantalone! Čoveče, pa zar da te oblačim kao malo dete?” Još niste shvatili da on jeste dete, mamino dete…
Onda, jednog dana… Dolazi na svet najlepša beba koja se ikad rodila, počinje vrlo važan period za čovecanstvo, planeta je bogatija za još jedno “zlato mamino”…
Da li se iz ovog mračnog začaranog kruga može izaći?
Gordana Ćosić neobično uživa u običnim stvarima, najviše u jutarnjoj kafi na jutarnjem suncu i rojevima misli koje se tada stvore, stvarajući inspiraciju koja može da pomeri planinu. Ako se ikada i naljuti, samo joj kupite maline i sve će vam biti odmah oprošteno.
