Lezi. Noć je duga dovoljno da pomisliš kako kraja nema. Lezi, ispuni ovo prazno mesto pored mene. Hoću da zajedno zurimo u tavanicu dok se sati nečujno sukobe međusobno. Neka se dani nadjačavaju, meseci smenjuju, godine tonu, samo nek zajedno budemo svedoci vremena za koje greškom mislimo da se troši. Videćeš kako ćemo se na kraju jedino istrošiti mi. I videćeš mnoga doba, sebe kako se menjaš, primetićeš razliku između sebe i drugih i saznaćeš da su svi ljudi samo dvaput isti – onda kada su u pelenama i drugi put kada ostare. Svi ćemo jednom sazreti u iznemogla bića, svi mi koji smo u pelenama bili.
Lezi, vidiš da je uzalud što ćutiš sam. Ćutaćemo zajedno dok pod nama rastu i niču snovi, ideali budućih generacija. Cvikaćemo kao u ratu, jer nam nijedan od tih snova neće biti jasan više. Tad budi siguran da smo dovoljno ostarili.
Lezi. Dođi da starimo istom brzinom, nevažno je to što je neko od nas pre rođen. Svejedno, nećeš me nadživeti, neću ni ja tebe. Ne moramo zajedno na putovanja, u obilazak sveta, stvarno ne moramo, ali na ovaj put bez povratka znaš da nećemo jedno bez drugog moći.
Ova naša ljubav možda nije neka velika u sećanjima, ali jeste u namerama. Oboje težimo ka tome da starost zajedno steknemo. Nisu ni potrebne neke ljubavi takve, velike, da bi se držalo zauvek za ruku. U stvari, šta su to velike ljubavi uopšte – možda su najveće one koje ka istom smeru vode.
Uzmi me, to je sudbina…
Lezi. Znaš da te volim, nespretno te volim. Volim te u ovoj noći radio prijemnika gde se katkad začuje pospani glas spikera, u noći ikona našeg rokenrola. Volim te, to podržava Crvena Jabuka, Ekatarina Velika, Haustor, Prljavo Kazalište i šta ti ja znam. U svakoj si mi pesmi već bliži, a ni suze mi nisu, veruj, daleko. Zaplakaću na tvojim grudima. Plakaću zato što te oduvek nisam znala, zato što sam sve pesme već jednom greškom nekom posvetila. Biće mi žao što nisi u mom životu bio oduvek prvi. I sve će suze natrag da se vrate kad čujem tebe što mi govoriš da si poslednji.
Zato lezi, lezi pored svog kraja. Ja sam tvoj kraj. Kada do srži moje stigneš – više nas neće biti. Umrećemo ruku pod ruku, priželjkujući ono što je bilo, gutajući zadnji zalogaj života.
Lezi, pusti da gluvu noć radio zagovara. Govoriće Rundek, Balašević… umesto nas. Čuješ, svi pevaju o ljubavi svuda u svetu. Kao da se govor stvorio zbog nje. Možda i jeste.
Lezi pored mene nage. I nije mi telo jedino golo, gola mi je pred tobom i duša. Sa srca sam skinula naslage, sa lica su pale maske, i ova svetlost iz očiju što se preotima zove se istina. Sve je skliznulo sa mene otkad te znam i od svega što sam pre tebe bila ostala sam ja – onda kada si mi uzeo ruke da u njima šapćeš sreću.
Poljubi me, ti, poslednji. Stisni mi telo dok prolaze aprili u pesmama. Iscedi stiskom sve nevolje davne. I pući ću k’o prezrelo voće na grudima tvojim čvrstim. Svoje rane i pukotine jedino bestidno pokazaću tebi. Pred tvojim očima moje srce jedino sme beznadežno da kuca, bez strepnje da će biti gonjeno ili osuđivano. Zato skidam poslednju prašinu sa sebe, te mrlje što se teretom zovu i lakša sam za čitavu ljubav – konačno postajem ono što u stvari jesam.
Za tebe noćas postojim u rečima glazbenika koji za nas nisu čuli. Sve ću ti tužne pesme pretvoriti u sreću, kunem se. Lezi, lezi kraj mene i hajde da sanjamo kako odlazimo uz rijeku starim parobrodom koji vozi sol. Za nama jedino jaše smrt. Ali, još je rano da nas to plaši. Lezi… tvoj sam čovjek oduvijek.
Izvori fotografija: nataliwoodlove.tumblr.com, tumblr.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
