Bilo je ovako: red alkohola, ruke gore kada ih pogodi pesma, jedna cigareta da pomogne u smišljanju SMS-a, pa napad po tastaturi i virtuelnim smajlićima, migićima, tužićima. Zašto se krijete iza ekrana? Pa na samo nekoliko metara od vas stoji neko ko vam se sviđa. I to je stvarna osoba, koju niste videli putem holograma, prava krv i meso. Poznajete je. Znam da je lakše dva puta razmisliti pa poslati. Manja je verovatnoća da ćete zamucati ili lupiti neku glupost. Ali gde je tu spontanost, pogled, glas? Teško mi je da poverujem u to da svaki put kad kažete nešto, vi namignete ili se isplazite. Ali baš kao i svi, prihvatam taj novi vid kumunikacije. Idem u korak sa uznapredovalom tehnikom.
Njemu dobro stoji… Osmeh!
Samo nikako ne razumem te migiće ( 😉 ). To je tako šmekerski u praksi. Ali ne stoji svakom. Samo iskusnim namigušama i pravim frajerima. To mi dođe nešto kao rupica na obrazu, urođeno.
Ne mogu da odgovorim na poruku. Sačekaće jutro. Okrećem se na drugu stranu, zauzimam svoju “supermen” pozu za spavanje (jedna ruka ispod jastuka, druga noga pod uglom od 90 stepeni) i tonem u san.
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
