Nemoj više nikad pokušati da joj se približiš. Čak ni kada te ponese pesma, ko zna koja po redu čaša žestine, ili vaš tajanstveni pogled iz daleka… Nemoj joj više nikada prići kao da se niste rastali, nemoj je privući uz sebe kao da se nije odavno odmakla od tebe svojom voljom. Nemoj joj laskati izlizanim forama. Ona ne želi da bude deo nečijeg trenutka. Želi da bude deo nečijeg života. Nemoj joj kvariti sadašnjost koju je odavno sagradila daleko od ruševina koje ste ostavili za sobom.
Nemoj više nikada koristiti to što je slaba na tebe, na prošlost. I ako ti kaže da joj ne otežavaš, zagrli je i pusti je da nastavi da živi… Pusti je da ostane verna, da voli čisto i potpuno, kao i do sada, onog ko to istinski zaslužuje i koga voli već godinama. Ti si draga uspomena, posebno i značajno sećanje. Pomisao na tebe samo je uteha u trenucima kad je On razočara, i to nema veze sa tobom, to ne znači da te je ikad poželela nazad, samo, eto, lakše je živeti sa mišlju na neko lepo, daleko vreme… I nemoj je više nikada, nikada poljubiti kao prvog puta i kao da ti još uvek pripada. Jer ona odavno pripada drugom…
Živeti sa tajnom koja bi slomila onog kog volimo isto je kao živeti sa najgorim parazitom u sebi. Sa parazitom koji te jede, grize i uništava. Posle greške koju je napravila sa tobom postajala je još gora. Ugasila je svoja osećanja prema onom kog voli i bežala od njih, jer kada bi je stigla, probudila bi se savest. Onda je usledio još jedan pogrešan potez i greška više. Valjda sa prevarom uvek ide tako: “Ko jednom prevari, da bude veran, kasno je.” I posle svih tih padova, usledilo je priznanje, a posle priznanja, kajanje kakvo nije mogla ni da nasluti.
Najviše je bolelo to što nije naišla na bes, na osuđivanje i odbacivanje. Naišla je na povređenost, razočaranje i bol onog kog voli, a kog je povredila, ali ujedno i odlučnost da zajedno pređu preko svega i zaborave. Možda je oproštaj izgledao kao nešto što ne zaslužuje i kao da zbog njega neće osetiti posledice, ali za nju nije postojala gora kazna od okreta glave koja više nije imala hrabrosti da je poljubi zbog njenih nevernih usana. Ti si bio veliki udarac jer nisi bio bilo ko, On je dobro znao da si neko ko joj je nekada značio.
I prvi put je zaplakala pred njim posle svih tih godina. Jedan trenutak, jedan poljubac, dve minute… kao da je 120 sekundi sa tobom bacilo u vodu godine sa njim. Bacilo je u vodu iskrenost i, što je najvažnije, poverenje. Nije bilo vredno i nikad neće biti vredno.
Nikad više sa tobom...
Ona ne zna gde si u ovom trenutku, kome pišeš i na koju misliš, ali zna da je one večeri bila tvoj džoker u špilu karata, tvoja rezerva. Pogrešila je i bila je svesna toga čak i dok te ljubila i gurala rukama od sebe u isto vreme, izgubljena između dve osobe u sebi. A nije te odbila, jer nikada pre nije mogla biti potpuno ravnodušna prema tebi.
Dok prolaziš pored nje posle svega, ona okreće glavu kao da te ne poznaje, čuje krik u sebi, ali ubrzo proguta taj bol i taj lažni osećaj privrženosti za tebe koji ju je do sada odvukao samo na loše puteve. Kada bolje razmisli, vi nemate ništa. Možda ste nekada i imali nešto malo (u to vreme se činilo kao veliko), a sve ostalo bila je bajka u njenoj glavi, iluzija.
Dugo je živela po stranputicama života, rastrojena između dve ličnosti u sebi. Možda je došlo vreme da se sastavi. Vaši putevi razdvojili su se pre nekoliko godina, toliko propuštenog vremena i ispunjenih trenutaka koji su vas još više udaljili. Šta joj se to dogodilo te noći i zašto je pristala da sa tobom bar na par minuta vrati prošlost, ni danas ne želi da mi da taj odgovor. Ne znam, možda se plaši da prizna, ali verujem da razlog nije dovoljno velik, jer da jeste, ona ne bi ponovo otišla tek tako.
Već za par sati naći će se u zagrljaju onog ko je iz obzira prema velikoj ljubavi ispao veliki čovek. Zagrliće ga onim dečjim osmehom i znaće da ni sa kim neće biti tako bliska, da je niko neće tako razumeti i da je niko neće tako voleti. Iako oprošteno, nije i zaboravljeno, ali boriće se da vrati izgubljeno poverenje. Jer on je jedini sa kojim bi mogla da živi, bez obzira na sat i kalendar, sada i zauvek.
“I nije važno ko te poljubi prvi, već ko te poljubi poslednji.”
Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.
