Dugo sam se dvoumila oko pisanja ovog teksta. Dvoumila – jer si mi ti dao razlog. Dvoumila jer me voliš na neki tvoj čudan, neobjašnjiv način. Ne znam koliko će da traje naša priča. Jednom je neko pametan otkrio onaj prirodan i vrlo logičan proces: “Najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina – primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno.”
Ali, ponovo sam otkrila šta znači to. To – ljubav. Ljubav. Reč obojena svim bojama sveta. Ljubav. Tvoje drugo ime. Jedina si osoba koja mi najviše mami osmeh na lice i jedina koja toliko može da me razbesni. I vraćam ti se. Ne znam zašto i ne znam zbog čega. Sedim za stolom. Ti sad sigurno spavaš. Noć je. I pokušaću da ti objasnim, napišem, iskucam. Šta god. Na svoj način. Valjda ćeš razumeti.
Postoje reči olako izrečene koje kriju više istine nego što izgleda. Kažu da se ne može pričati o ljubavi, već da se ona može samo živeti. Tačno. I u određenim momentima sam poverovala u to. A onda, shvatila sam da se ustvari ništa ne uči. Ali zaista. Živi se, blisko, kao prijatelji. Ljubav, to si ti. Ljubav, to sam ja kad sam sa tobom. Srećna. Vedra. Bolja. Onda, dođu oni tvoji momenti. Oni moj-ponos-je-najvažniji momenti. Ponekad mi se čini da sam u vezi sa jednom tempiranom bombom. Bombom koja i ako ne eksplodira, ostavi posledice iza sebe. I onda dođe taj trenutak kada pričamo. I to postane nemoguće. I uvek se završi nečijim suzama. Ne želiš da te boli, ne želiš da popustiš i otvoriš srce koje je toliko dugo bilo zaključano. Prijaju ti komplimenti, pohvale, kada hvalisanje tvog ega postane važnije od bilo čega. Često se na pijedestalu preispituje ona čuvena dilema zvana voli me il’ ne voli me. U borbi sa vetrenjačama ponadam se i pomislim da sam izvojevala pobedu, tek kada se opečem skapiram da sam izvukla deblji kraj. Zateknem sebe da čuvam sve što bio si, a što nisi sad. I ponovo mi dođu one slatke, nevine i omamljujuće lepe uspomene.
Priča o svakoj ljubavi: voli, voli, preboli...
Imam hiljadu uspomena na tebe. Što više vreme prolazi, shvatam koliko je ta ljubav kompleksna. Zahtevna. Teška. Često i nerazumljiva. Mora biti takva da bi bila prihvatljiva. Volim te kad se smeješ. Volim te kad si tužan. Volim te kad jedeš. Volim te četvrtkom uveče kad ideš da igraš fudbal. Volim te ponedeljkom ujutru kada ti se još uvek spava. Volim te ispod tuša. Volim te na ulici. Volim te noću. Volim te u sumrak. Volim te u podne. Volim te sada dok čitaš moj tekst, moju čestitku za nas dvoje i možda govoriš kako sam pomalo luda. Priznajem, jesam. I, tačno je to. A sad se spremi. Izađi. Živi svoj dan. Uživaj u mojim mislima koje pokušavaju da ti ukradu jedan novi osmeh kako bih te videla kako sijaš u svojoj lepoti. Uvek će biti želje za iznenađenjima, osmesima, slatkim poljupcima, toplim zagrljajima i iskrenim rečima. Uživaću u momentu, trenutnoj sreći, nadi da će onaj naš melanholično bajkovit početak prekriti sadašnji. On je obojen sumnjom, preispitivanjima i nepoverenjem. Ne znam ko je luđi: ti što odlaziš hiljadu puta, pa se uvek vratiš. Ili ja što te uvek dočekam. I tako, u krug.
“Ti si kao magija, javiš se pa nestaneš, opčinjena sam ja…”
Izvor fotografija: mariocasas.forumsr.com, leptirica.com
Bojana Andrić je večiti zaljubljenik u knjige Nore Roberts i Paula Koelja. Voli da voli bez ograničenja i predrasuda. Dan joj nije potpun bez taktova dobre pesme, osmeha najdražih, jagoda, sladoleda, sladoleda sa jagodama, popodnevne dremke, maženja, češkanja. Odbijaju je ljudska glupost, ograničenost i lenjost. Omiljena, od skoro usvojena parola: “Mene ne zanima šta vi mislite o meni, jer ja o vama ne razmišljam uopšte” ( Koko Šanel)
