Tim kreativnih i mladih ljudi, Hiishii smo vam već predstavili. Ovog puta nam donose neverovatnu priču o avanturi koja će vas potpuno osvojiti. Ekipa od jedanaestoro ljudi (Beograđani Dragan Jaćimović, Katarina Batuta, Uroš Višekruna, Marko Nikolić, Aleksandar Milenković, Milenko Velemir, Branislav Zeković, Tijana Tripković, i Zoran Mitrović iz Loznice, Đorđe Arambašić iz Sombora i Milorad Dragašević iz Užica) je na dvonedeljnom putovanju provela dnevno i do šest sati na biciklu prelazeći od 60 do 100km po danu, kroz najdivnije predele Tibeta i delom Nepala, sa ponekad kišom, snegom i na kraju i tropskim temperaturama. Katarina Batuta vas uvodi u magičnu priču.
WANNABE MAGAZINE: Jedanaestoro avanturista, bicikli i 1000 km ispred vas. Nedavno je završena prva srpska ekspedicija biciklima na Tibetu. Kakvi su vaši utisci sa ovog fantastičnog poduhvata?
Moram da priznam, da se i posle ove dve nedelje od povratka sa Tibeta, utisci još nisu slegli. Ima ih previše, a i zbog toga što je (tako kažu skoro svi članovi ekipe) ovo što smo doživeli tamo, životno iskustvo i avantura koja će definitivno ostati u top tri putovanja koja su nam se u životu desila.
Tibet, sam po sebi, je mesto koje “nije sa ove planete”, specifično i nestvarno, tako da je i sam poduhvat od starta bio poseban. Kada na to dodate i sportski izazov i vožnju biciklima 1000km od Lhase na Tibetu do Kathmandua u Nepalu, dobijate pravu avanturu, onu sličnu filmskim pričama. Provozali smo i tri prevoja na 5200mnv, i možete da pokušate da zamislite kako je teško disati na toj visini, a kamoli voziti bicikl. U jednom delu puta smo prolazili i pored Mount Everesta.
Imali priliku da vidimo i slikamo najvišu tačku naše planete i da se divimo veličanstvenosti Himalaja.
Posebno nas je fascinirala priroda Tibeta i Nepala i najbolju priliku da to vidimo smo imali dok smo se spuštali downhill sa poslednjeg vrha LalungLa (Tibet) na 5200mnv, do Nepala na 850mnv. Taj dan smo promenili tri godišnja doba, startovali sa snegom, nula stepeni na vrhu i spustili se u Nepal, na 30 stepeni i u zelenu divlju džunglu. To je bilo uživanje – spuštanja tih poslednjih 100km puta, samo nizbrdo kroz klisure, vodopade, i predele kakvi se viđaju samo na Discovery kanalu. Jedna posebna stvar koju tamo primetite je nebo koje je neke druge plave boje koju ljudi na niskim nadmorskim visinama i u zagušljivim gradovima verovatno nikad i ne vide.
Interesantan je bio odnos Tibetanaca sa nama, jer smo im u neku ruku izgeldali kao "egzotične životinje"(naravno kao i oni nama) i konstantno su nas gledali čudno zainteresovani, ali i veoma druželjubivi. Pre svega deca, kojoj smo bili omiljena atrakcija, dešavalo se da trče iz žitnih polja kada nas ugledaju na putu, da bi nam mahali,"bacili kosku" ili jednostavno rekli “Hello”.
Zabeležili ste magične fotografije. Svaka je priča za sebe. Postoji li jedna koja vam je posebno draga?
Tačno! Imamo puno fotografija, koje smo Uroš Višekruna i ja pravili tokom celog puta, čak i u toku vožnje smo pokušavali često da slikamo, jer je inspiracija na svakom ćošku, i svaki kadar je savršena slika. Iz ugla fotografa Tibet i ovaj poduhvat su inspirativni i zanimljivi, jer gde god se okrenete postoji neka savršena scena, u obliku pejzaža u nekim pustim delovima ili životne priče sa ljudima po selima ili gradovima. Jedino što je malo teže biti fotograf i biciklista u isto vreme i biti u stanju da pravite i stignete da uslikate sve što želite, a da pritom “crknete od umora” i retkog vazduha i naravno, da stignete grupu.
Mislim da još uvek ne možemo da izdvojimo nijednu fotografiju kao posebnu, pre svega što jedna fotografija ne može sama da opiše Tibet i ovakvo iskustvo, kao i zbog velikog broja, jako je teško napraviti striktnu selekciju čak i za izložbu koja treba uskoro da se desi.
Više volimo da predstavljamo fotografije sa Tibeta u obliku priča i posebnih utisaka kao što je npr. priča "Oduševljenje male Tibetanske devojčice".
Za šta ste postali bogatiji na ovom putovanju? Čemu su vas naučile staze od Lhase na Tibetu – do Kathmandua u Nepalu?
Mislim da su nas upozorili pre nego što smo krenuli na Tibet da ljudi koji posete to sveto mesto i generalno Himalaje, se vrate nekako drugačiji. Dobro, nismo se promenili u potpunosti, ali sa sobom definitivno nosimo neka nova saznanja i iskustvo koje u vama budi nove vidike. Kada odete tako daleko od naše male Srbije i kada doživite veličinu i prostranstva ovog sveta, različite kulture, načine i uslove života, udahnete neki drugi vazuh, upoznate potpuno drugačije ljude, shvatite da gomila problema i briga, stvari koje vam svakodnevno oduzimaju misli postaju nekako bezznačajne i gube na težini i vrednosti. Naučite da se okrenete sebi, da razmišljate bistrom glavom i onda vam sve nekako postane ravno. Otvore vam se oči i srećniji ste. A uz to borba sa samim sobom tokom tolike vožnje i prelaženja teških uspona i visinskih razlika, napravi od vas Spartanca . (smeh)
Definitivno smo se vratili bistriji, srećniji i mentalno i fizički mnogo jači.
Sada kada pogledate unazad, da li je ova avantura bila sportski izazov ili i više od toga?
Ova avantura je svakako bila jedan veliki sportski izazov za sve nas, ali uz to i iskustvno i doživljaj koji ne može dovoljno dobro rečima da se opiše. Definitivno je avantura koja je nešto više od bilo kog drugog putovanja i preporučujem je svakom, ko želi da natera sebe da promeni nešto u životu i da uradi i postigne nešto značajno. Ono što volim često da kažem je da je ovo sjajna priča za prepričavanje unucima. Verujem da bi počela nešto ovako “Znate kada je vaša baka bila mlada i luda i otišla na Tibet sa drugarima da vozi bicikl….” (smeh)
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.
