“Ja u životu nikada neću promeniti boju laka za nokte i prijatelje.”
To mi je rekla jedna draga žena posle dva ispijena piva. Druga mi je rekla da se nikada neće odreći prženih krompirića. Prijatelje nije spominjala. Valjda zato što se s ljudima nikada ne zna. Tako nevezan ni za koga sam i ušao danas u autobus, sa svim mogućim znanjem i neznanjem ovog sveta. Na postu od života i prepun života. A ko bi rekao, jer vrlo skoro ja sam doživeo overdose. Predoziran životom. A sada postoji ravnoteža i sve je nekako smisleno i besmisleno. Ali i jedno i drugo ravnopravno i podjednako. Suludo zvuči, ali tako je.
Sećam se sebe iz vremena kada nisam imao strahove. Osim onog jednog da bih mogao negde usput pokupiti neki od tih strahova. Pa sad, šta je bolje? Imati strahove ili strahove od strahova? Biram prvu opciju, iako znam da ću još hiljadu puta zalutati među strahove od strahova. Strahovi nisu slabost. Lagali su vas. Oni su žig ljudskosti i ništa više od toga.
Mirno sam hodao kada sam izašao iz autobusa. Uske gradske uličice sa režimskim i religijskim nazivima pružile su jedno prijatno utočište danas. Kasnim. Ulice ne bi trebalo da nose nazive. Ne brinem. Ne žuri mi se. Život će sam doći i kidnapovati me na sred ulice. Nekim pogledom, nekim zvukom, slikom, nekim zanimljivim rečima. Tako je to sa nama lutalicama. Život nas uvek lako otme. I ne opiremo se. Mislim da je to zato što znamo da ćemo mu svakako u nekom trenutku opet pobeći.
Kroz glavu mi prolazi jedna slika. Siguran sam da je to slika iz jednog dobrog romana. Devojke raštrkane po velikom trgu. Svuda oko vojnika neke strane vojske. U suknjama. Naoružane. Ubijaju jadne vojnike osmesima. Na neki čudan način me to dirne. Zamisli samo novinski naslov: “Diktator te i te države u jutrošnjem atentatu ubijen osmehom.” Dobro, možda ne osmehom. Ali neki su svakako ostali bez glave od nekih drugih ženskih oružja. To je neosporiva istorijska činjenica. I sam sam toliko puta hodao kroz život tako. Bez glave.
Na mojim mostovima su barikade. No pasaran! Ne primam azilante. Ne primam turiste. Možda samo neke strane posmatrače da održe duševni mir. I tu i tamo koji konvoj pomoći u hrani i dobrim knjigama. Štitim se od invazije. Armije ženskih osmeha nastanile su se na brdima sa druge strane granice. I žele da porobe moj narod. Jedan pogrešan korak, jedna prava metafora i bićemo gotovi. Pristajem na pregovore, samo da bih dobio na vremenu. Zavlačim. Odlažem. Sve to s namerom. To je jedini način da zadržim svoje vreme za sebe i zapravo tako ograđen se osetim slobodnim. Suludo zvuči, ali tako je.
Nastavljam da koračam onim ulicama od kojih sam samoinicijativno otcepio njihova imena. Ne valja navući se na mir. Kao ni na ratove. Ja sam se ovih dana navukao na spavanje i na slobodu. Primećujem zavidni pogled jednog od slučajnih prolaznika. Žao mi je, slobodu ne delim. Mogu da ponudim jedino cigaretu. Ni imena ulica više ne nudim. Znam, sebičan sam, ali to me i čini čovekom. Bar nisam materijalista. Ili političar.
Naučili su nas da budemo verni mnogim stvarima. Porodici, partnerima, pozivu, kućnim ljubimcima, prijateljima, modi, životnom stilu i td. U jednom trenutku to ume da zadavi. Nekada je izdaja jedne ili više od navedenih stavki zapravo jedina moguća opcija. Naravno, pričam samo o pravilima koja važe za nas lutalice. A kada već pričamo o lutalicama, sloboda je jedino što jedna lutalica može da ima. I nju nikada ne izdaje. Jer tako bi počinio najveću izdaju. Izdaju nad izdajama. Izdaju samog sebe.
I tako dok šetam gradom, još jednom pre nego se vratim kući i vratim pročitane knjige na policu, u glavi ih prelistavam. Kao da se preslišavam šta sam naučio. I niotkuda dolazim do jednog čudnog zaključka. Neke knjige me čine starijim, a neke sasvim mladim. Neke nose težinu, a neke lakoću življenja.
Ja danas imam 17. A ti?
Nemanja Lukić je turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.
