Tanke usne. Duga smeđa, prepuštena prirodi, kosa. Upale oči. Nešto širi muški blejzeri. Cigareta u ruci. Izdahnuti dim zajedno s rečima, sa rečima oštrim, određenim, umivenim glasom nostalgije, glasom kritike, glasom istine – istine svrgnute, prigušene novim rečima. Te reči jesu pevljive, ali su prazne. Te reči su možda u nekoj novoj pesmi, u pesmi o koju se Novi Talas zapljusnuo, i greškom nateran da zanemi.
Gledam je. Gledam te pokrete ruku. Slobodni su. Vinu se, pa se spuste. Govorila je i telom. Naglašavala je što više niko nije hteo da čuje, što više niko nije mogao da razume.
Setih se Ničea u tom trenutku:
“I, oni koji nisu mogli muziku da čuju, smatrali su ludima one koji su plesali.”
Da li je i Sonja bila jedan od retkih plesača, krvavih stopala, kome je muzika istine bila dostižna?
Čini mi se kako jeste.
Nismo li mi samo laka masa kojoj je trebalo da se odmori od odgovornosti, slušajući neke neobavezne reči, neke nove reči, neke besmislene reči – reči stvorene da bi nam suština umakla, da bi se od iste bedno povukli nazad u svoje pećine kakve ih Platon opisuje. Ako jesmo, onda je Sonja bila ta svetlost dana, ta svetlost realnosti i istine po izalsku iz pećine, svetlost od koje su nas bolele oči – jer, naviknuti na mrak, svetlo nije moglo srećnima da nas učini.
Ali, Sonja, ta Sonja koju pamtim po nesvakidašnjoj lepoti, po lepoti znanja koje je u sebi nosila, ta Sonja je korila svojim talentom.
Ne pada mi najpre uloga Une na pamet. Ne, ne. Setim je se, gotovo sasvim neme, u filmu “Masmedologija na Balkanu”. Godina 1989, režija Vuka Babića. Savršenstvo izraženo kroz tišinu jezika i govora pokreta.
Njene oči su bile vlasnice neuobičajenog pogleda. Njene su uloge dobijale na važnosti tek kada ih je ona oživljavala. Sonja je, čini mi se, i besmislu smisla mogla da da.
Živela je. A, život već glumila nije. Život, najzad, i ne dodeljuje uloge. Svako sam bira hoće li živeti ili će dopustiti životu da živi njega.
Ona je, naizgled, sobom ubijala sebe.
Možda život i nije naklonjen ljudima jednakim Ničeovim plesačima. Jesmo li i sigurni uopšte, da sve što pleše, pleše radosno. Koliko je bola u jednom plesu videli smo po Sonji.
Plesom istine, krvavim stopalima, do smrti.
Pamtiću je po čuvenoj rečenici:
“Ja sam bila srećna kada sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kako i ja.”
Pamtiću je po weltschmerzu koji je na njoj bio vidan.
Pamtićemo dan kada nas je napustila, jer je tog dana sebe odlaskom osudila na apsolutni ostanak.
23. septembar 2008.
Umrla je Sonja Savić. Ostala je Sonja Savić u nedrima svih plesača koji njenu muziku, muziku istine, mogu da čuju…
