Kada ju je mama donela na svet, “visila” sam kao hipnotisana iznad njenog kreveca. San mi je bio isprekidan i tanak, jer su moji senzori za to nemoćno biće bili večito upaljeni. Ona je rasla uz mene, a ja sam odrastala uz nju. Uz nju sam pokušavala da naučim da ne plačem kada se posečem, ali ja to nisam umela. To je umela samo ona – tako mala i tvrdoglavo hrabra. Namrgođena, sa obraščićima poput krofnica delovala mi je kao mali ljutko u plišanoj haljini, kao neko ko odrasta u svom carstvu barbika i nema previše vremena za druge. I dok je buktao rat bila je hrabra. Mnogo hrabrija od svoje “velike” sestre. Prva je otišla u bolnicu da obiđe ranjenog tatu, dok sam ja danima izbegavala susret sa surovom stvarnošću.
Kada je mene zanjihao vetar puberteta otuđile smo se, jer sam ja bila ubeđena da pubertetlije svoje vreme treba da provode sa svojim vršnjacima. U tom periodu je pala i poneka svađa, pa čak i suzica, jer je ta mala razlika u godinama ipak učinila svoje. Tada se nismo uspevale sporazumeti. Imale smo različita interesovanja. Ona je satima piljila u crtaće na televiziji, a ja sam satima mogla da piljim u svoj odraz u ogledalu. Kada nas uhvati da razmenjujemo popreke poglede, tata je imao običaj da nam kaže: “Sačekajte još par godina i videćete da ćete biti jedna drugoj najveći oslonac u životu.” Tada sam se smejala tatinim rečima, kao što im se i danas smejem. Tada sam im se smejala, jer nisam verovala da tako nešto može da se dogodi. Danas se smejem, jer sam presrećna što znam da su se njegove reči obistinile. Devojčica sa krofnicama od obraza izrasla je u predivnu devojku, u biće od kojeg i dan-danas mogu mnogo toga da naučim. Kada je kraj mene, tek tada mi ništa ne fali, osim poneki slatkiš na koji je slaba, kao na primer, zalihe sladoleda. Tek tada imam osećaj da je ceo svet moj, da mogu sve, čak i da joj velikodušno oprostim krađu slatkiša.
Iako nas životni putevi uglavnom vode u različitim pravcima, kada se sretnemo trudimo se da nadoknadimo sve one zagrljaje koje su nam obaveze uskratile. Tada se odričemo sna, ali ne i razgovora i osmeha. Mada, ona je uvek tu, čak i kada je daleko. Tu je, u jednom sigurnom kutku mojih misli, u zajedničkim anegdotama koje prepričavam drugima, na fotografijama koje me teraju da otrčim sa njom u detinjstvo. I sa ove vremenske distance mogu samo da kažem da je tata bio delimično u pravu kada je rekao da ćemo jedna drugoj biti najveći oslonac u životu. Mislim da je to tek kockica jednog beskonačnog mozaika, koji na poklon dobijaju samo srećni ljudi. Taj mozaik se gradi čitav život zagrljajima, osmesima, podrškom i razumevanjem, a zove se divnim imenom – sestrinska ljubav, koju ništa na ovom svetu ne može da uništi.
Sonja Josipović sebe smatra devojkom koja uživa u trenucima tišine koja joj uvek donese novu dozu inspiracije. Voli da piše i čita knjige, ali i da se druži sa ljudima od kojih može nešto novo da nauči. Osim sa rečima uživa i u igranju sa svojim zekom, koji joj često ne dozvoljava da neke svoje tekstove privede kraju. Voli svako godišnje doba, sve oblike umetnosti i sve vrste slatkiša (izuzev žele bombona). Autorka je blogaSvet obojen rečima.