Sat na računaru mi namiguje i govori da je vreme da krenem. Dobacujem još jedan sladunjav osmeh kolegi koji je očito rešio da sabotira moj horoskop, ostavljam kancelariju za sobom i izlazim na ulicu. Svraćam do trafike da kupim neki modni časopis jer valja biti u trendu i potrošiti i poslednje pare na to. Potajno se nadam da ću tamo pronaći horoskop koji je, ako ne ohrabrujuć, barem malo opširniji. Uzimam kupljeno i pokušavam da ubacim poslednju metalnu paru u novčanik, ali čujem kako zvecka o asfalt i kotrlja se. Ne. Poslednji dinar. To nije dobit, to je gubitak, halo, zvezde, da li se čujemo?
Gubljenje para je stres, a rekli smo da ćemo bez njega! Mahnito, ne skidajući pogled sa pare, trčim da je pokupim, ali kulturni mladić je podiže pre mene i vraća mi je uz osmeh. Univerzum staje, moja zbunjenost strči iz mog bojažljivog “hvala”. Pogledam ka zvezdama, pa ponovo u njega. On drži moje već otpisane metalce. Gleda me pravo u oči. Ovo liči na skladan momenat. Bez stresa. Pitam se, dok mu pružam ruku, jesam li to ja ili je to moj horoskop?
Kad se dese lepe stvari često se okrenem ka nebu i namignem
Natalija Krstić se često zapita da li celi život provedeš u tišini jer se plašiš da ćeš reći nešto pogrešno. Ako te niko ne čuje, kako će onda naučiti pesmu koju pevaš? Ona daje svoj glas, svoje mastilo i papir, pokret ruke i treptaj oka. Ona voli svoje prijatelje, porodicu, voli sreću koju donose male stvari. Njene misli su čiste, ona misli da voli, ona veruje, veruje…
