Poznajete to osećanje – gorak ukus razočaranja, pomešan sa malodušnošću, začinjen cinizmom i besom. Nikada ne biste popili ovakav koktel, kad bi vam ga neko ponudio, ali ipak ga često ispijate, ili servirate drugima – u zavisnosti od toga da li svedočite nečijem ogorčenju, ili ste i sami ogorčeni.
Ogorčenje ponekad predstavlja simptom prikrivene depresije.
Ogorčene osobe pate od suženja perspektive, kao da gledaju u šaroliki svet uvek kroz samo jedan prozorčić, sa koga se uvek vidi samo nepravda, zlo, pakost, beznađe i besmisao. Taj sumorni pejzaž, izraz je unutrašnjeg stanja ogorčene osobe, koja se oseća kao žrtva okolnosti, i koja traži pomoć – ne tako što je stvarno traži, nego tako što neštedimice izliva svoju ogorčenost na sve oko sebe.
Ogorčenje dakle, nije toksično samo za pojedinca koji ga oseća, nego i za njegovu okolinu, naročito za one kojima je stalo do njega i njegove dobrobiti.
Ogorčeni su u sukobu sa sobom i sa celim svetom i razmevanje i ljubav bližnjih nije dovoljno utešna i ne može da ublaži njihovu nesreću – jer oni su, pre svega, vrlo nesrećni ljudi. Osećanje gorčine povezano je sa osećanjem da su izgubili kontrolu, da im je sve u životu nametnuto, da nemaju izbora i da su obmanuti i izmanipulisani, jer sve što čine nije dovoljno, pa zašto bi se onda uopšte i trudili da bilo šta učine? Ne pada im na pamet da kada u sve što rade unose beznađe i ogorčenost, jedino mogu to isto i očekivati kao rezultat svog ulaganja.
Ogorčenost je dijagnoza i ogorčen čovek je osoba kojoj je potrebna pomoć, nežnost i razumevanje, na koje najčešće ne nailazi, jer svako ima svoje brige i borbe i nastoji da upravlja svojim životom, pa se ogorčeni često osećaju izdano i odbačeno, što ih čini još ogorčenijima. Zato, ako u svom okruženju imate nekog ko je “težak” i ko vas truje svojim ogorčenjem, imajte na umu da on to ne radi zlonamerno, već zato što ima problema i što njegova ogorčenost sadrži nesreću i depresiju.
