Uh, odakle da počnem? Odustala sam od domaće kinematografije još od raspada Jugoslavije. Nisam jugonostalgičar, ali jesam Jugoslovenka i Titova pionirka, tako sam vaspitana i kad treba da se zakunem, kažem “časna reč”, a ne “majke mi”. Ne volim ni kafanu, ni narodnjake, ali znam sve Tomine i Silvanine pesme. I Cunetove i Tozovčeve, a i sve ostale koje su se čule u filmu. O filmu sam čula prvo od svog mladog prijatelja muzičara, koji ne pamti Jugu, a zatim od prijateljice koja je transparentno fensi, ali sluša i gleda svojim hipi srcem, i koja mi je rekla o filmu “mnogo je SVE”.
View this post on Instagram
Otišla sam u bioskop sa najvišim očekivanjima, sa kojima sam takođe gledala i Jokera i Bohemian Rhapsody. U prvom je ta očekivanja u potpunosti ispunio Joaquin, a drugi je bio baš sve što su o njomu rekli i nagovestili. A “Toma”? Pa, “Toma” je prava boemska rapsodija, mnogo bliža srcu i duši, nego Freddyjeva.
View this post on Instagram
Ne morate biti kafanski tip, pa čak ni znati išta o Tomi, i ne morate pamtiti Jugu da biste se oduševili filmom, da biste plakali i pevali “kiša je padala, a ja sam plakao za njoooom…”. Emocije imaju direktan put do svačijeg srca, mada mi nije bilo jasno kako film komunicira sa omladinom, ali mi je ćerka objasnila: “Pojma nisam imala ko je Toma i kad si mi rekla kafana je moja sudbina skontala sam da znam tu pesmu i nikad nisam čula za Silvanu, ali to uopšte nema veze, film mi se mnogo sviđa i sigurna sam da će pokupiti sve moguće nagrade”. Eto. Omladina zna šta je odličan film, jer se u svetu u kome žive prave i cene odlični filmovi i sve se računa, gluma, priča, muzika, režija, produkcija, krupna slika i detalji koji je čine.
