Ali, ja i moja prijateljica, ratna drugarica i kuma, sa kojom se družim od prvog školskog časa kod učiteljice, plakale smo i smejale se sve vreme projekcije i obe smo posle filma cele noći sanjale film. Zato što je “mnogo SVE”. Mi se sećamo kad je Silvana poginula, to je bila tragedija i opšta žalost i svi su pričali samo o tome. Nismo išle ni na jedan Tomin koncert, ali smo u mnogim prilikama u kojima se društvo veseli uz tužne pesme, na sav glas pevale sve te pesme. Ali jesmo gledale Čolu i to kao klinke. Pa kad se i on pojavio u jednom momentu, bio je to osećaj “čoveče, svi su tu, svi harizmatični likovi iz tog vremena, Bjela nikog nije zaboravio”.
View this post on Instagram
Ali nisu to samo likovi, nego savršena rekonstrukcija atmosfere sedamdesetih i osamdesetih, grozne frizure koje su nosile i žene i muškarci, najsmešnija moda svih vremena, špicasti brushalteri i špicaste cipele, koje su nosile i naše majke, Fiće u kojima smo putovali na more (sa prenoćištem u Kolašinu), Titove slike u svakoj javnoj prostoriji… Kontradiktoran duh socrealizma, sa lajtmotivom malograđanskog elitizma, aromom naivnog optimizma i aftertejstom boemskog nihilizma.
View this post on Instagram
Kao pečat na pismu koje nikada neće stići na adresu u paralelnom Univerzumu, koji nikada nije postao naša budućnost. To je ono što sam doživela gledajući Tomu. Hvala ti, Bjelo, što si me podsetio da još uvek putujem na nepoznato odredište.
Naslovna fotografija: instagram.com/tomazdravkovic_film
Aleksina Đorđević
