Jedna sam od retkih Srpkinja koja je pratila Bler (Blair Waldorf), Serenu (Serena Van der Woodsen) i zloglasnog Čaka Basa (Chuck Bass) još od davne jeseni 2007. kada se “Tračara” (Gossip girl) premijerno prikazala u Americi.
Imavši tad šesnaest godina koliko i glavni junaci, lako sam mogla da se poredim sa njima, oponašam ih i zavolim. Ubrzo mi se pridružila i sestra. Skidati novu epizodu jedva šest sati posle premijere u Americi i gledati je preko kompjutera svakog utorka – to je bio naš mali obred.
Serija je uticala na mene više nego što sam htela da priznam. Tražila sam momke sa frizurom i osmehom Nejta (Nate Archibald), haljine koje su podsećale na one koje je nosila Bler, pramenove kakve je imala Serena. Čak sam u to vreme postala prepoznatljiva po potpisivanju xoxo u porukama. Neupućeni su mislili da je to “ho-ho”, odnosno zvuk koji ispušta Deda Mraz.
Da li je Bler savremena Odri?
Čim sam uvidela da je Bler ljubitelj Odri (Audrey Hepburn) i da je oličenje elegancije, inteligencije i elokvencije, odmah sam je svrstala u uzore. Nije mi previše smetalo čak ni to što je umela da bude okrutna, prevrtljiva i zavidna. Bler me je naučila da budem ambiciozna, da rizikujem sve za ljubav makar bila povređena, da opraštam, da se trudim.
Donekle me je sramota da priznam da pamtim gotovo svaku rečenicu koja je izgovorena u seriji, svaku dobru pesmu koju su puštali u pozadini, svaku modnu kombinaciju koju je nosila Bler i da sam se ježila na svaki dobar monolog Tračare.
Citat iz treće sezone mi je svojevremeno bio i mantra: “Sami stvaramo svoju sreću i onda je zovemo sudbina. Najlakše je izabrati put ako smatramo da nam je predodređen. Ali na kraju krajeva, svi mi moramo da živimo sa izborima koje smo doneli.”
Eto kako šest godina gledanja iste serije svakog utorka deluje na devojku. Vreme i internet su učinili svoje. Danas više nema devojke koja ne prati Tračaru na malim ekranima ili na internetu ili bar nije čula za nju. “Moja” serija više nije samo moja. Sad je prate svi prijatelji, poznanici i mnogi drugi koje ne poznajem.
Nezaboravna scena
Sada u dvadesetim, više ne idealizujem ni seriju ni likove kao što možda čine neke moje vršnjakinje. Više ne imitiram oblačenje i ponašanje Bler i ne želim da živim u Njujorku. Slagala bih ako ne bih rekla da je na to velikim delom uticala i razočaravajuća peta sezona. Sada znam da je “moja” serija samo nerealna melodrama, ma koliko mi prirasla srcu. Ipak nisam mogla da propustim da ne pogledam premijernu epizodu šeste i poslednje sezone čim je izašla na internetu.
Za sve neupućene fanove “naše” omiljene serije, poslednjih deset epizoda će se prikazivati ove jeseni u Americi. Do decembra će se saznati da li će ljubav Bler i Čaka imati srećan kraj, ko se krije iza maske Tračare i da li će opstati prijateljstvo Serene i Bler.
Svi na okupu
Kako se serija privodi kraju, tako ja shvatam da će se sa njom na neki način i jedno poglavlje u knjizi mog života završiti. Neće biti to velika promena, ali dovoljno značajna da me podstakne da se zapitam da li bih bila drugačija da nikad nisam gledala “Tračaru”?
Da, uz osmeh priznajem i vama i sebi, bila bih drugačija. Pošto sam zadovoljna životom i sobom kao osobom kakva sam postala, preostaje mi još samo da se zahvalim “Tračari” što se pojavila dok sam odrastala. Puštaću je jednog dana i mlađoj sestri, a možda ćerki ako je budem imala. To bih savetovala svima, jer smatram da svaka serija koja je pozitivno uticala na mene može tako da utiče i na druge. Za kraj je ostalo da kažem samo još:
“Znate da me volite. Xoxo Tračara.”
Katarina je polaznica naše škole web-novinarstva
Katarina Mitrović studira prirodne nauke, a slobodno vreme troši na putovanja, umetnost, fotografiju, modu, knjige, filmove i diskusiju o istima. Želi da proputuje svet, uvek bude zaljubljena i da sazna što više zanimljivih činjenica i iskusi sve što život pruža i da to podeli sa svakim ko bi je saslušao. Omiljeni citat je od Oskara Wildea: “Većina ljudi je neko drugi. Njihova mišljenja su tuđa mišljenja, njihovi su životi mimikrija, njihove strasti citati”.
