Ovaj decembar mi je hladniji od svih onih koje sam ranije ispraćala. Nema to nikakve veze sa temperaturom, već sa santama leda koje su opkolile moje srce. Sneg se topi na mojim dlanovima bezuspešno pokušavajući da spere otiske tvojih prstiju. Rukavice ne nosim, jer se inatim sa mrazom koji je svuda oko mene, a ove zime i u meni. Ne greje me nijedna vatra tako posebno kao naša ljubav. Ne sjaji mi nijedna sveća tako čarobno kao iskre iz tvojih očiju. Ovaj decembar ću ispratiti skrštenih ruku i snova koji su se srušili na tvrdo tlo jave. Sanjaću nekad ponovo, bojažljivo i skeptično, i mahaću krilima koja će se teško ponovo usuditi da lete. Sanjaću nekad, željna bega od stvarnosti, ali nikada više položena na tvoja snažna krila.
Sanjaću nekad ponovo
Dok pratim tragove naših snova primećujem da smo u sanjanju bili neprikosnoveni. Stvarnost nas nije zanimala dok smo gradili našu bajku sastavljenu od slatkih iluzija i gomile vreća u kojima čuvali smo želje. Stvarnosti se nismo plašili, jer smo bili daleko od nje. Ljubav nas je podigla od asfalta realnosti dozvolivši nam da pomislimo da niko osim nas na svetu i ne postoji. Crtali smo jedno drugom osmehe, spajali mostove tajni koji su se krili u mraku. Otkrivali smo svet koji smo stvarali za nas, za svaki naš dan i nove korake u njemu. Kako je sve to uspelo da se sruši?! Ko nam je izmakao priliku da budemo srećni?! Nespremni smo dočekali pad na tlo realnosti i bol koji nas je zadesio napravio je od nas dve kukavice. Sklonili smo snove pod jastuke, razdvojili mostove koji su nas spajali i okrenuli leđa ljubavi koja nam je sve ove neočekivane događaje i priredila.
Ko nam je izmakao priliku da budemo srećni?
Od tog dana me iza svakoga ugla dočekuju uspomene koje mirišu na jedan sneg, na let i pad jedne ljubavi. Od tog dana me u stopu prati bol, koji mi oduzima pravo na osmeh, na želju za ponovnim letom. Ruševine zajedničkih mostova čuvam u koferu uspomena. Možda te nekada ponovo sretnem sa istim takvim koferom u ruci. Možda poželimo da izgradimo nešto novo, ali od snažnijeg i trajnijeg materijala. Nešto što će biti ona naša stara priča, samo bez pocepanih stranica i tužnih poglavlja. Možda nekada ponovo zavolim decembar. Možda ću umesto pahulja jednoga dana ponovo ispružiti ruku tebi. Izvori fotografija: griptime.blogspot.com, kreativnaplaneta.wordpress.com
Sonja Josipović sebe smatra devojkom koja uživa u trenucima tišine koji joj uvek donesu novu dozu inspiracije. Voli da piše i čita knjige, ali i da se druži sa ljudima od kojih može nešto novo da nauči. Pored uživanja u igri rečima, uživa i u igranju sa svojim zekom koji joj često ne dozvoljava da neke svoje tekstove privede kraju. Voli sva godišnja doba, sve oblike umetnosti i sve vrste slatkiša (izuzev žele bombona). Autorka je bloga Svet obojen rečima.
