“Heroj je čovek koji kroz svoja dela pokazuje vrlinu.” – Fernando Savatar
Pre nekoliko dana, gradonačelnik je organizovao prijem za Nikolu Vlahovića, maturanta Srednje trgovačke škole i fudbalera Sinđelića i za Slobodana Jovanovića. Slobodan Jovanović je Rom i žrtva nasilja u autobusu broj 31. Nikola Vlahović je heroj. On je heroj jer je jedini u tom autobusu, u kome su tri nasilnika verbalno i fizički zlostavljala i ponižavala mladića pred njegovom devojkom i svima prisutnima, imao hrabrosti da se umeša i zaštiti žrtvu. I sâm je bio povređen.
Znate te situacije?! Događuju se svakodnevno i svuda, verovatno i u trenutku dok ovo pišem: neko govno maltretira ženu, Roma, prosjaka, starce, devojčice … Svedoci ćute, okreću glavu, dremaju, izlaze na sledećoj stanici … Ne upliću se. Ne staju u odbranu slabijeg. Usrano vreme u kome su ljudi potpuno izgubili osećaj za dobro, lepo, pravično, ljudsko! Malo je dobrih ljudi. A heroji skoro ne postoje.
Zato je Nikola Vlahović izronio jednog jutra kao pravi heroj. Ne samo zato što je zaštitio nedužno biće, već i zato što je sve nas podsetio na zaboravljenu ljudsku suštinu. Nikola Vlahović je heroj. Kao svaki, heroj ima ime i prezime. Ima lepo i ozbiljno, možda čak i tužno lice. Ide u školu, igra fudbal (nije slučajno, očigledno, što igra fudbal u klubu koji nosi ime jednog heroja) i želi da igra fudbal u Zvezdi. I igraće, zato što je on već zvezda. On je trgovac, ali ipak nije računao, ni sabirao ni oduzimao, već je postupio onako kako mu je njegovo srce, njegova pamet, njegovo vaspitanje i njegovo obrazovanje reklo u tom trenutku. Postupio je kao heroj.
S druge strane, Drugi Hitler, a to je onaj koji je maltretirao Roma i koji se sam tako predstavio, nema lice. Ako se i objavljuje u medijima, njegovo je lice – lice pacova. Deluje kao deo mase, kao jedan iza koga su druga dva pacova, deluje kao divljak sa maramom, fantomkom, kapuljačom; deluje kao demonstrant koji u masi divlja, razbija, uništava i krade. Ako je ikada hrabar – hrabar je samo u masi, hrabar je, u stvari, kada je nevidljiv, kada je iza maske, te je njegova hrabrost bespredmetna. Nema ni ime, ima inicijale, ili se predstavlja kao Drugi Hitler. Nema stila, obrazovanja, časti, uvek je u pogrešno vreme na pogrešnom mestu i neprekidno radi pogrešne stvari. Njegovi putevi najčešće vode u zatvor. Ponekad u zatvoru ostaje doživotno, iako su u poslednje vreme zakoni prema takvima postali mnogo blaži.
S druge strane, heroj se uvek nađe u pravo vreme na pravom mestu. Kadar je stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Takođe je kadar sačuvati sebe od drugih i druge od sebe. On uvek radi pravu stvar i uvek je radi za drugog, ali sa svešću da tako i sâm postaje bolji. On to ne radi da bi bio nagrađen, niti da bi dobio zasluge bilo koje vrste. Heroj sebi postavlja najviše zahteve i ne postavlja nikakve zahteve drugima. On postoji oduvek, još od biblijskih vremena i voli bližnjeg svog više nego samoga sebe. Καλὸς κἀγαθός, lep i dobar je, govorili su stari Grci koji su još smatrali da su njegovi ciljevi čast i slava, a sâm Perikle je govorio da tajna slobode počiva u hrabrosti. Heroj uvek deluje sâm i uvek kao primer drugima. Kao i ovaj naš Nikola Vlahović! Njegovo ime toliko mi izgleda uobičajeno, kao da mu je svrha da nas podseti da svako može biti heroj, samo ako ima čisto srce. Dok sam gledao prijem kod gradonačelnika koji je popričao sa Nikolom i Slobodanom, učinilo mi se kao da je malo herojstva prešlo i na samog gradonačelnika koji, eto, priznaje i javno hvali dobrotu i hrabrost jednog čoveka.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
