Sredinom decembra moja sestra se vratila sa časa engleskog jezika i demonstrativno objavila da ona “više neće ići na časove dok ne prođe Nova godina jer teacher i deca ne veruju da postoji Deda Mraz”. I nismo je privoleli. Čak ni činjenica da je na javom času trebalo da ima veoma važnu ulogu. Za nju je ta priča bila zatvorena, a teacher i deca za nju su postali svet sa kojim nije moguće podeliti lepe trenutke. Napisala je nekoliko kratkih pisama Deda Mrazu, tražila je skromne poklone, istu krpenu lutku koju je tih dana izgubila u samousluzi i štafelaj za crtanje, i u svakom pismu je poručivala Deda Mrazu da ga naša porodica voli i pozdravlja i veruje da on postoji. Ali, video sam da su njena uverenja uzdrmana. Nije uopšte bila reč o poklonima, jer tokom zime ona dobija poklone od Sv. Nikole, za oce, materice, kasnije za Božić. Bila je reč o iluzijama.
Setio sam se da je meni Deda Mraz uvek donosio poklone u trenucima u kojima sam ja išao u stan preko puta da dam poklone Vanji i Mariji i probam njihove kolače. Vrata na njihovoj i našoj kući ostajala bi otvorena i, dok bih jeo čokoladnu tortu, čuo bih majku kako se pozdravlja sa Deda Mrazom koji odlazi. Tada bih ja ostavljao sve i utrčavao u kuću gde me je čekala gomila poklona. Svi su bili upakovani kao omanja umetnička dela i ja nisam mogao da se odlučim da li da ih otvaram, niti sam znao koji bih prvi otvorio. (Da, i Vanji i Mariji Deda Mraz je dolazio dok su bile kod nas.) I tako… ne postoji ni jedna istina, ma kako dragocena bila, koju bih ja zamenio za te novogodišnje slike iz detinjstva, za te slatke iluzije.
Nezamislivo mi je da deca od osam godina ne veruju u Deda Mraza. Ne razumem ni jedan razlog koji odrasli mogu imati da svoju decu uvere da Deda Mraz ne postoji. Da li su samo toliko prizemni da ne mogu igrati tu igru koju veći deo čovečanstva igra već toliko dugo?! Da li su toliko sebični da zbog svojih problema neće učestvovati u toj igri koja deci toliko znači?! Da li su toliko sujetni da su njihove istine jedine važeće istine, pa moraju biti nametnute deci koja ionako ne bi imala argumente da brane svoju ideju o Deda Mrazu?! Da li toliko vole svoje pare da ne mogu velikodušno prepustiti vrednost novogodišnjeg izdatka nekom drugom, nekom ko čak neće ni tražiti priznanje za to?! Da li toliko ljube golu istinu, da im je draža od najbanalnije radosti sopstvene dece?!
Koliko smo samo puta čuli izraze tipa istina je surova, istina boli? Ako je zaista takva, zar onda nije precenjena, možemo li je se lišiti barem u najsitnijim ljudskim radostima i iluzijama, u snovima koji nikog ne povređuju, koji ulepšavaju svet? Takođe, koliko smo puta čuli da se sve dozna, da se tajne ne mogu sakriti? Pa, zašto onda ljudi ne mogu sačekati sa tom pričom o Deda Mrazu, samo malo, samo dok istina sama ne izađe na videlo, i kada to više ne bude toliko važno?
Sećam se, kad sam prvi put pomislio da će moji roditelji umreti, majka mi je rekla da ne brinem, da će naučnici, dok dođe vreme za to, sigurno izmisliti besmrtnost. To me je toliko uspokojilo da se još uvek nadam da će je zaista i izmisliti, iako istovremeno znam da je to samo još jedna ljudska iluzija.
Ali, kako bi ljudsko biće ikada moglo da se odrekne nade da nikada neće izgubiti osobe koje voli i kakav bi to nebeski raj mogao da bude kompenzacija za ljubav i snove, mir i spokoj u ovom životu, jedinom koji poznajemo?
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
