Prvu knjigu dobio sam dok sam još bio u stomaku svoje majke, tri meseca pre svog rođenja, od pesnika Branka Stevanovića. Bio je to kraj 1992. godine (nesrećna kao i sve devedesete), a u posveti je stajalo: “Ne oklevaj da se rodiš, nije sve tako crno!” Iako je Branko Stevanović pesnik, to je bila knjiga kratkih priča, koju sam, naravno, čitao mnogo godina kasnije. Odlična, ironična, prva knjiga tada mladog pisca, koja se zvala “Nikola Vrana i golubovi” i koja i danas ima istu vrstu aktuelnosti kao i devedesetih. Što znači da se stvari od tada do danas nisu mnogo poboljšale. Naprotiv!
Poput mnogih autora “Wannabe Magazine”-a (kao i mnogih čitalaca, siguran sam) u čijim tekstovima prepoznajem strast prema literaturi, moje detinjstvo i ceo moj život ispunjeni su knjigama. Odlazak u knjižare, razgledanje, biranje, kupovina i čitanje knjiga za mene su uvek bili najveća avantura. Imao sam prilično dosledne i nepopustljive roditelje i nisam uvek uspevao da se izborim za igračke ili druge stvari, ali uvek sam uspevao da dobijem knjigu koju želim, i više od toga. Oni sami kupovali su mi knjige bez ikakvog reda: one koje ću čitati kad odrastem i one koje sam dobio sa malim zakašnjenjem, ali… “možeš da ih sačuvaš za decu svoje dece”. Odrastao sam okružen piscima i izdavačima i vrlo rano sam naučio šta je rikna, klapna, lektura, korektura, kontrašiht, kritika, recenzija… To su za mene bile tako lepe reči, čista literatura. Poštar nam je stalno donosio knjige i časopise uvijene u smeđi pak-papir, a kad nismo bili kod kuće počeo je sam da potpisuje prijem pošiljke, a pakete ostavlja na jednom tajnom mestašcu. Sećam se da sam u to vreme smatrao da je moje najveće bogatstvo jedan dinosaurus iz serije “The Lost World” kog mi je teča kupio u Koreji i, naravno, moje knjige. Kad bi odlazili na putovanja, plašio sam se da ih lopovi ne ukradu. Naravno, tada još uvek nisam znao da lopovi ne kradu knjige. Sećam se, takođe, da me je u kućama nekih ljudi užasavalo to što nemaju police sa knjigama.
Nisam od ljudi koji smatraju da je knjiga čovekov najbolji prijatelj, iako sam to čuo mnogo, mnogo puta i iako to tvrde ljudi mnogo pametniji od mene. Najbolji prijatelji su mi ljudi. Dejana Knežević je moj najbolji prijatelj. Prošle sedmice, na Projektovanju, imali smo zadatak da dizajniramo sklonište za najboljeg prijatelja i ja sam za Dejanu kreirao to sklonište, od svega da je brani, ali onda, u detaljima, ispalo je da je idealno sklonište za mog najboljeg prijatelja zapravo biblioteka. Mislim da sam se u dubini duše rukovodio i onom Borhesovom pretpostavkom da je raj svojevrsna biblioteka. Ili time što su, između ostalog, knjige zaista u korenu mog i Dejaninog prijateljstva. Mislim da je u tom radu i deo moje latentne čežnje za bibliotekom, jer nikada nisam bio član biblioteke (što bi rekao Zoran Radmilović u onoj predstavi). Iako su mi uvek bile kupljene sve knjige koje su mi bile potrebne, iako ih već sada imam mnogo više nego vremena koje je potrebno za njihovo čitanje, i imaću ih još, stalno mislim kako sam propustio nešto zaista dragoceno zato što nikada nisam pozajmljivao knjige u biblioteci.
Stalno se govori kako mladi ljudi malo čitaju, ali ja mislim da to nije tačno. Svako vreme ima svoje izazove i svaki izazov svoje poklonike. Knjige su konstantni izazov od kad je sveta i veka i, tako gledajući, verovatno imaju više poklonika nego bilo koji drugi izazov. Svi ljudi koje ja poznajem čitaju. U knjižarama srećem mlade ljude i knjige se kupuju, iako su im često prihodi tako bedni da kupovina knjiga ponekad znači odricanje. Ivo Andrić je rekao: “Ostati ravnodušan prema knjigama zači lakomisleno osiromašiti svoj život.” Mislim da ni jedno svesno biće ne teži takvom obliku siromaštva.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
