Pre dva dana, na ulicama Beograda pretučen je prodavac časopisa LICEULICE. Ali, to nije pravi prodavac, to je dete. Jer, prodavac je punoletan, završio je neku školu za prodavca, sedi u nekom prostoru koji legitimiše njegova prava kao prodavca, ima kakav-takav stalni prihod, plaća porez na platu, ima radno vreme, ide kući gde ga čeka otac, majka, žena, deca… A dete, a ovo nije čak ni obično dete, ovo je DETE ULICE, pripadnik one krajnje marginalizovane grupe, napušten od svih, odbačen, prinuđen da se u surovom svetu ulice i podzemlja snalazi kako zna i ume, hodajuća meta grabljivcima svake vrste, predmet poruge, nesiguran da će naći mesto da spusti umorno, promrzlo, prljavo , gladno telo… takvo dete koje kolportira svoj časopis, časopis o sebi i sebi sličnim, koje dobrotom vrlo, vrlo male grupe ljudi konačno može da uradi barem nešto čestito za sebe, koje uči kako da se vrati u nesavršeno društvo koje ga je odbacilo i koje mu neprekidno nanosi zlo, dete bez oca i majke, dete koje nema devet prijatelja pa da tuča barem bude ravnopravna… Eto, takvo dete je pretučeno. Kao i uvek: u sred grada, na očigled mnogih koji se ne mešaju ni u šta, pa ni u svoj život. Jer, da se mešaju, i njihov bi život bio bolji.
Prvi put je primerak časopisa LICAULICE (a to je bio peti po redu broj od osnivanja) u našu kuću donela moja majka, i još se sa prodavcima dogovorila “da joj sutradan donesu ostala četiri broja, na plato ispred ispred Filozofskog fakulteta”. Otišla je sutradan, malo čavrljala sa njima, saznala svašta… LICEULICE je veoma lep časopis. Veoma moderan. Kad ga držite u ruci osećate težinu papira i kvalitet naslovne strane. Nije to ni jedna od onih banalnih dnevnih novina sa golim pevaljkama, gde je glavna vest da se neka bezbojna plavuša razvodi od tupana. Ne razmazuje vam olovo po prstima. Idealan je za sve, a naročito za one koji nikada nisu učili građansko vaspitanje niti veronauku. Cilj ovog časopisa je da pomogne zaboravljenima i da transponuje svest. Jedan primerak košta 100 dinara, a polovina ove sume je zarada prodavaca.
I, na kraju, neka koautor ovog mog teksta bude Aleksandar Kothaj, čija je pesma objavljena u jednom broju časopisa LICEULICE.
LICEULICE, RADIONICA ZA POPRAVLJANJE ŽIVOTA
LICEULICE, a možda i šire…
Gledam po gradu: sve je manje majstora
koji umeju nešto da oprave i poprave
dobrim majstorstvom i veštim rukama.
Sada je situacija takva da kad se nešto pokvari
niko ne opravlja, nego se baca.
A može da služi još dugo…
Ne vredi, baca se jer nema majstora
Ima eksperata, specijalista, doktora, mahera…
Samo nema starinskog dobrog majstora
koji opravku uradi dobro, brzo, vredno.
I naplati pošteno.
Koji kaže “izvinte ako nešto nije bilo u redu”,
“fala lepo i dođite nam opet!”
Što vredi za sve stvari koje koristimo u životu
vredi i za život sam!
Kad se život pokvari, takođe nema majstora koji će da ga popravi.
Pa onda kako ko, al većinom bacamo.
A i oni koji se nešto razumeju slabo su poznati,
pa sve ostaje u „uskom krugu“
i na malom broju popravljenih života.
Zato nam treba, a LICEULICE vidim već to jeste,
nonstop Radionica za popravljanje života.
Kad se život pokvari, kad zaškripi, zariba, zašlajfa…
Tu je radionica i majstor da ga popravi.
Predlažem (a lično obećavam) u svakom broju magazina LICEULICE,
a na sajtu stalno i često, nešto na ovu temu.
Radionica za popravljanje života:
kako da nam život bude ispunjeniji, bolji, lepši
i upotrebljen pametnije.
Za početak očekujte kampanju za lepe reči.
Jeste, svega nam treba,
ali dobrih ljudi i lepih reči najviše.
Aleksandar Kothaj
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
