Jedna žena u jednom časopisu, baveći se, u ovo predizborno vreme jednom od omiljenih tema – Mostom na Adi, napisala je, parafraziram, kako je taj most, tačnije rečeno “šiljak” na njegovom vrhu omaž slovenačkom arhitekti Jožeu Plečniku, odnosno njegovom nerealizovanom projektu slovenačkog parlamenta, koji je, takođe, kao krajnju vertikalnu tačku trebalo da ima nekakav “šiljak”. I tako, sve glupo, proizvoljno, šiljak, Plečnik, pare, most, gradonačelnik… Sve u cilju negativne reklamne kampanje. Kao da je, u najmanju ruku, nešto nedolično što je Jože Plečnik, jedan od najznačajnijih arhitekata dvadesetog veka, projektovao u Beogradu i svojim delom vršio uticaj na druge arhitekte.
Tokom prošle godine sa timom iz Prve beogradske gimnazije, a pod pokroviteljstvom Vlade Kraljevine Norveške i Ministarstva prosvete Republike Srbije radio sam na projektu “Višejezični vodič kroz Beograd”. Tada smo istražili sve značajne tačke Beograda i pred nama su izronila značajna svetska imena iz oblasti arhitekture. I Jože Plečnik, kao i njegovi učenici. Pred nama je, zapravo, izronio kosmopolitizam našeg grada, koji je već po samom svom položaju na raskršću puteva, na tom mestu primao uticaje i uticao na one koji su u njega dolazili. Takođe, najranije godine sam proživeo u zgradi koju je projektovao Slovenac Leonid Lenarčič, na Novom Beogradu, koji su velikim delom projektovali stranci. O Novom Beogradu čuo sam mnogo ružnih mišljenja: velika spavaonica, kutije šibica, beton… Pa ipak, to je mesto na kome živi ljudi koliko ih, na primer, ima u jednoj susednoj državi, a novobeogradski blokovi su pravcem pružanja orjentisani ka Savi i iz ptičje perspektive izgledaju kao velika brodska jedra koja hrle ka vodi. Reč je, dakle, o perspektivi: možete život, grad, most, posmatrati iz raznih uglova i raznih perspektiva, a možete ga večito posmatrati iz svog ličnog brloga nesvesni da je izvan tog brloga život u svim svojim oblicima veoma kompleksna i divna pojava.
Naravno, Beograd bi postojao i da ga nisu gradile bečke, slovenačke, češke ili ruske arhitekte, kao što bi postojali i gradovi u kojima su gradile naše. Ali, dok prolazim pored svih tih divnih građevina koje imaju svoju istoriju i svoje priče, i koje su za mene oduvek nezaobilazni deo identiteta ovog grada, bez obzira na to što se i sâm spremam da postanem arhitekta, potpuno mi je nevažno odakle je njihov tvorac. Na kraju krajeva, njihov tvorac je univerzalna ljudska potreba za kućom, kreacijom, stvaralaštvom, lepotom, koja se u ovom svetu otelovljuje kroz ovog ili onog stvaraoca. Beograd je srećan grad što su u njemu stvarali Jožeš Plečnik, Jan Nevole, Aleksandar Bugarski, Ivan Meštrović, Viktor Azriel.
Na kraju krajeva, prvo je bila reka, pa čovek koji mora da pređe reku, pa tek onda arhitektura. Šta znači čoveku koji mora da pređe veliku, duboku reku ko će projektovati most, ko će izgraditi pilon, kome ili čemu će biti omaž “šiljak” na vrhu pilona i koliko će hiljada zlatnih dukata biti potrošeno za njegovu gradnju… ako mosta nema, a on mora da pređe reku! Da li je glavni neimar onog poznatog mosta na Drini više brinuo o tome da načini savršeni omaž Mehmed-paši Sokoloviću ili kako da postigne savršenstvo lukova nad vodom? I da li je onom putniku koji danas prelazi na drugu obalu toliko važno ko je bio graditelj mosta kojim slobodno korača?!
Sam Andrić koji je bolje od ikoga razumeo simboliku i značaj mostova napisao je: “Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi, sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na njoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i da premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnost, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečje igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.”
Čini se da je u tome suština svake ljudske arhitektonike, ne samo arhitekture.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
