Jedan od predvaskršnjih dana provodim sa autističnom decom u njihovom vrtiću pri Zavodu za mentalno zdravlje. Farbamo jaja. Crtamo nevidljivu kucu, nevidljivu macu, onda šapice nevidljive mace, šapice nevidljive kuce.
Tu je mali dečak, ne odvaja se od mene. Na pitanje “Kako se zoveš?” odgovara: “Aleksandar. Aleksandar Živković iz Beograda.” Pojavljuje se njegova drugarica i on kaže: “To je moja Tića. Tijana Jovanović iz Beograda, a ja sam Aleksandar. Aleksandar Živković iz Beograda.”
Za razliku od mnogih koje poznajem, on zna ko je. Vrlo dobro zna ko je. I kako da se predstavi. Ne kao čovek na planeti Zemlji, ni četvorogodišnjak, ni dečak, ni hrišćanin, ni pravoslavac koji farba vaskršnja jaja, ni sin nekog Živkovića.
Aleksandar. Aleksandar Živković iz Beograda.
I po peti put me pita: “A ko si ti?”
*
Na vaskršnju radionicu došlo je više nas nego što su oni očekivali, tako da nije bilo dovoljno poklona koje su nam pripremili u znak zahvalnosti. Ja svoj prepuštam nekome.
Kasnije, pišem priču o njima. O Aleksandru. Osvajam važnu nagradu i, u okviru nje, i sva do tada objavljena dela Harukija Murakamija. On je sada jedan od mojih omiljenih pisaca, a njegova dela otvorila su mi mnoge vidike i mogućnosti, i to na načine na koje nisam očekivao.
Ipak sam dobio svoj poklon.
*
Dok čitam Murakamija, setim se Aleksandra i njegovog mnogo puta postavljenog pitanja – “A ko si ti?”
I tada shvatim.
Ja sam Uroš. Uroš Pajović iz Beograda.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
