Transfuzija svesti: Roditelji

Pitanje koje se u poslednje vreme svuda postavlja jeste: da li decu više vole roditelji ili država? To je zbog toga što su trenutno aktuelne rasprave o nekoliko novih zakona koji  bi trebalo da urede taj vrlo osetljivi odnos roditelj – dete. U istoj meri u kojoj je pre desetak godina podržana priča o dečjim pravima paralelno sa uvođenjem građanskog vaspitanja u škole, sada se podržavaju prava roditelja, za koja se čini da su potpuno devalvirana i osporena. Neki od naših najpoznatijih dečjih psihologa (Dr Zoran Milivojević, Dr Željka Buturović) – najjednostavnije rečeno – smatraju da je država preterala u brizi za decu i svela roditeljska prava na minimum. Uz to ide osećanje da roditelj može biti roditelj samo ako je idealan roditelj, da je dete u neprekidnoj opasnosti i u kući, što je manje transparentno – i van kuće, što je više transparentno, te je tako upliv države potreban i nužan. Zanimljivo je da su se ovaj put oglasili (uglavnom) dečji psiholozi, koji smatraju da su predloženi zakoni neprihvatljivi i koji su stali na stranu roditelja. Oni drugi su daleko manje iznosili svoje stavove. Moguće je da je to zbog toga što su njihovi stavovi sastavni deo novog Zakona o pravima dece.

Mislim da je mnogo razloga koji su doprineli da se danas vode ovakve debate. Što je najgore, ti razlozi su povezani i međusobno uslovljeni, pa ih neće biti moguće rešavati parcijalno. Prvo, zato što je okvir svemu ekonomska kriza koja je produbila probleme i još više razdvojila roditelje i decu. Goli opstanak je na prvom mestu, deca su samo “kolateralna šteta”.  S jedne strane imamo prezaštićenost, s druge potpuni nemar i nebrigu. Između te dve krajnosti mnogo je suptilnih načina na koje se krše dečja prava. Nije da nisu potrebni zakoni koji bi ih štitili; pa ipak, porodica bi morala da bude najvažnije mesto za decu. Trebalo bi doneti zakone koji će zaštititi porodicu – ne samo dečja prava, ne samo roditeljska prava.

Često pišem o deci. Možda zato što sam i sam još uvek dete koje živi zajedno sa roditeljima i imam mnogo mlađu sestru i braću, pa sada mogu neposredno da posmatram stvari kojih možda nisam bio svestan dok sam bio njihovih godina. Takođe, tokom gimnazije sam postao deo jednog projekta koji za cilj ima stalnu brigu o deci i ljudima sa margine društva, tako da sam mogao da vidim mnoge stvari u vezi sa decom i učinim ih vidljivim za druge. S druge strane, dugo sam bio jedino dete, ne samo u našoj kući, već i u široj porodici i krugu prijatelja. Odrastao sam u liberalnoj atmosferi, tretiran sam kao ravnopravan svima, i svima veoma važan. Ali, takođe sam odrastao u atmosferi u kojoj su  postavljani vrlo visoki standardi koji su važili za sve, pa i za mene. Roditelji su me vaspitavali u stilu: sve daju, ali sve traže i – verovali ili ne – to mi je donelo tako mnogo dobrog u životu.

Vi koji ovo čitate, a već ste roditelji, sigurno razumete bolje od nas – koji smo još uvek samo deca – koliko je kompleksan i osetljiv odnos roditelj – dete, i šta sve može da utiče na njega. I kako je ponekad teško ispravljati greške. Pre nekoliko godina moj drug Filip koji je došao iz Koreje i sada živi u Beogradu sa svojom velikom porodicom, rekao mi je da je njegovo najveće razočaranje bilo kada je kao petogodišnjak osvojio prvo mesto u mačevanju na državnom prvenstvu, a njegovi roditelji nisu pokazali dovoljno radosti zbog toga. Nije da se nisu radovali – nisu se dovoljno radovali. Eto kako nijanse mogu da odrede odnose i veze.

I još nešto, što čini mi se ide u prilog tezi da treba štititi porodicu u celini a ne neke njene članove. Nedavno se u Beogradu odigrao taj tragični događaj u kome su roditelji, krenuvši od svoje volje, u smrt poveli i svoje trogodišnje dete, dok je ono bilo u uverenju da ga vode na tobogan. Dete je imalo sreće, pa je ostalo živo. Ne znamo kako se tako nešto moglo dogoditi. Možda i ne bi – da je država bolja, da su zakoni bolji, da je vreme bolje… A možda ne bi samo da su ti roditelji imali hrabrosti da budu roditelji svom detetu.