#BFFOREO FOTO-KONKURS: Budi zvezda modnog editorijala sa svojom najboljom drugaricom i osvojite LUNA play plus!

Ako si čula za “hygge”, obožavaćeš “fika” koncept: Skandinavski način pravljenja pauze za kafu

Ovaj puder možeš nabaviti u svakoj drogeriji – a koriste ga i poznate dame! Pronađi svoju nijansu!

We love: Čuveni Crushed Lip Color ruževi brenda Bobbi Brown stižu i kod nas!

Detaljan vodič za odabir pudera prema tipu kože – koji će ti savršeno odgovarati!

Vodič kroz modele cipela koje će savršeno pratiti tvoje autfite tokom cele letnje sezone

Testirali smo omiljene beauty proizvode Sare Jo! Ovo su naši utisci (VIDEO)

Kućna metoda uklanjanja neželjenih dlačica koju još nisi isprobala – a koja zaista radi!

Da li si spremna za leto? Ovakav način ishrane pomaže da ubrzaš svoj metabolizam do maksimuma!

Beauty trendovi 2018: Copy paste ili ostati svoja?

Transfuzija svesti: Roditelji

Transfuzija svesti: Roditelji

Pitanje koje se u poslednje vreme svuda postavlja jeste: da li decu više vole roditelji ili država? To je zbog toga što su trenutno aktuelne rasprave o nekoliko novih zakona koji  bi trebalo da urede taj vrlo osetljivi odnos roditelj – dete. U istoj meri u kojoj je pre desetak godina podržana priča o dečjim pravima paralelno sa uvođenjem građanskog vaspitanja u škole, sada se podržavaju prava roditelja, za koja se čini da su potpuno devalvirana i osporena. Neki od naših najpoznatijih dečjih psihologa (Dr Zoran Milivojević, Dr Željka Buturović) – najjednostavnije rečeno – smatraju da je država preterala u brizi za decu i svela roditeljska prava na minimum. Uz to ide osećanje da roditelj može biti roditelj samo ako je idealan roditelj, da je dete u neprekidnoj opasnosti i u kući, što je manje transparentno – i van kuće, što je više transparentno, te je tako upliv države potreban i nužan. Zanimljivo je da su se ovaj put oglasili (uglavnom) dečji psiholozi, koji smatraju da su predloženi zakoni neprihvatljivi i koji su stali na stranu roditelja. Oni drugi su daleko manje iznosili svoje stavove. Moguće je da je to zbog toga što su njihovi stavovi sastavni deo novog Zakona o pravima dece.
Mislim da je mnogo razloga koji su doprineli da se danas vode ovakve debate. Što je najgore, ti razlozi su povezani i međusobno uslovljeni, pa ih neće biti moguće rešavati parcijalno. Prvo, zato što je okvir svemu ekonomska kriza koja je produbila probleme i još više razdvojila roditelje i decu. Goli opstanak je na prvom mestu, deca su samo “kolateralna šteta”.  S jedne strane imamo prezaštićenost, s druge potpuni nemar i nebrigu. Između te dve krajnosti mnogo je suptilnih načina na koje se krše dečja prava. Nije da nisu potrebni zakoni koji bi ih štitili; pa ipak, porodica bi morala da bude najvažnije mesto za decu. Trebalo bi doneti zakone koji će zaštititi porodicu – ne samo dečja prava, ne samo roditeljska prava.
Često pišem o deci. Možda zato što sam i sam još uvek dete koje živi zajedno sa roditeljima i imam mnogo mlađu sestru i braću, pa sada mogu neposredno da posmatram stvari kojih možda nisam bio svestan dok sam bio njihovih godina. Takođe, tokom gimnazije sam postao deo jednog projekta koji za cilj ima stalnu brigu o deci i ljudima sa margine društva, tako da sam mogao da vidim mnoge stvari u vezi sa decom i učinim ih vidljivim za druge. S druge strane, dugo sam bio jedino dete, ne samo u našoj kući, već i u široj porodici i krugu prijatelja. Odrastao sam u liberalnoj atmosferi, tretiran sam kao ravnopravan svima, i svima veoma važan. Ali, takođe sam odrastao u atmosferi u kojoj su  postavljani vrlo visoki standardi koji su važili za sve, pa i za mene. Roditelji su me vaspitavali u stilu: sve daju, ali sve traže i – verovali ili ne – to mi je donelo tako mnogo dobrog u životu.
Vi koji ovo čitate, a već ste roditelji, sigurno razumete bolje od nas – koji smo još uvek samo deca – koliko je kompleksan i osetljiv odnos roditelj – dete, i šta sve može da utiče na njega. I kako je ponekad teško ispravljati greške. Pre nekoliko godina moj drug Filip koji je došao iz Koreje i sada živi u Beogradu sa svojom velikom porodicom, rekao mi je da je njegovo najveće razočaranje bilo kada je kao petogodišnjak osvojio prvo mesto u mačevanju na državnom prvenstvu, a njegovi roditelji nisu pokazali dovoljno radosti zbog toga. Nije da se nisu radovali – nisu se dovoljno radovali. Eto kako nijanse mogu da odrede odnose i veze.
I još nešto, što čini mi se ide u prilog tezi da treba štititi porodicu u celini a ne neke njene članove. Nedavno se u Beogradu odigrao taj tragični događaj u kome su roditelji, krenuvši od svoje volje, u smrt poveli i svoje trogodišnje dete, dok je ono bilo u uverenju da ga vode na tobogan. Dete je imalo sreće, pa je ostalo živo. Ne znamo kako se tako nešto moglo dogoditi. Možda i ne bi – da je država bolja, da su zakoni bolji, da je vreme bolje… A možda ne bi samo da su ti roditelji imali hrabrosti da budu roditelji svom detetu.

Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”

Editors choice