Prošle nedelje poginuo je na Senjaku jedan dečak. Pao je na nedovršenoj građevini. Novine su spekulisale da je možda bio parkurista, ali nije. Poznajem dečaka, trenirao je košarku sa mojim bratom. Zapravo, na toj građevini samo je trošio nekoliko besmislenih trenutaka dok je čekao drugove da zajedno idu na trening. Pokušao je da skoči sa podesta na podest, visina jedan metar, gotovo bezopasno, da pored nije zjapila neobezbeđena podrumska provalija, da se pertla nije upetljala u armaturu, da armatura nije popustila, da to nije bio takav dan u kome je Đavo morao da dođe po svoje… Ta smrt imaće smisla samo ako njegovi drugovi i sva deca počnu malo bolje da čuvaju svoj život.
Ali, zašto deca ginu? Zašto skaču sa mostova i sa krovova zgrada? Zašto nestaju i nikada ne budu pronađena? Zašto su deca neprekidno verbalno, psihički, emocionalno i seksualno zlostavljana, najčešće u sopstvenoj porodici ili od tzv. bliskih ljudi? Kako je moguće da civilizacija, koja je hiljadama godina pokušavala da razdvoji ljudsko i animalno, konačno mora da kapitulira upravo na jednostavnoj i divnoj stvari koja se zove briga o deci.
Ako ste punoletni, ili gotovo punoletni, razmislite kako ste odrastali. Da li ste veći deo dana provodili u vrtićima i produženim boravcima, da bi vas posle toga roditelji besomučno razvozili po aktivnostima: balet, tenis, klavir, košarka do kasno u noć, privatni časovi… (jer “bolje da ste na ativnostima nego na ulici”, iako bi zapravo najbolje bilo biti sa roditeljima) Da li ste ikada viđali oca, razapetog između biznisa i beskrajnih poslovnih ručkova? Da li ste celo detinjstvo proveli iza leđa majke koja neprekidno telefonira i radi nepojmljivo važne stvari, dok vi pokušavate da je dozovete? Da li su vas stalno ostavljali negde, kod nekoga ko je navodno imao više vremena za decu? Da li vam je kućna pomoćnica omiljeni lik? Da li vam je kuća uvek mirisala samo na Lenor, Ornel, Vanish i nikada na miris dinstanog luka i fine supe? Da li ste trpeli besmislene ispade besa ako su po blistavoj kuhinji od inoksa ostali otisci vaših prstiju i mrvice? Da li ste ono malo vremena koje bi, po definiciji, trebalo da pripada porodici, provodili sa prijateljima i prijateljima vaših prijatelja, tako da vaši roditelji mogu da se preusmere i nikada, baš nikada, ne moraju da se suoče sa sobom, jedno s drugim i, konačno, sa svojom decom?
A zašto? Zato da bi svako u ovoj zemlji, u kojoj inače nema valjanog biznisa, održavao besmislenu iluziju o karijeri. Pošto nema valjanog biznisa, nema ni valjane karijere, pa ćemo je nadomestiti atributima uspešnosti: još veća kuća, još bolji auto, garderoba, putovanja… Sve gazeći preko leševa, previđajući leševe sopstvene dece, a ne mareći ni ako je taj leš upravo naš.
Zato deca rastu na ulici, zato ginu, nestaju, drogiraju se, piju, zato smatraju da je obrazovanje nevažno, zato su zlostavljana, silovana i, već sada, nesposobna da ikada ikome budu roditelji. Ako ste tako odrastali, i u takvom svetu, vreme je da o životu kakav bi stvarno trebalo da bude popričate sa babama i dedama, prababama i pradedama. Oni će sigurno znati da vam kažu.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
