Ženski vapaj koji se tako često čuje “samo tražim nekog normalnog” odjekuje u usamljenom ljudskom univerzumu kao akustična verzija neke divljačke ded-metal pesme u kojoj je samo tih nekoliko reči razumljivo. U tom jednom stihu, refrenu, epitafu, sadržana je sva bol neprihvatanja i nerazumevanja koju smo iskusile u svojim pokušajima da prepoznamo, pronađemo, izmislimo i živimo ljubav koju zaslužujemo.
Izmučene, zbunjene, frustrirane, ponižene, povređene, šapućemo, konstatujemo, vrištimo – ali ja samo tražim nekog normalnog!
Ali tražimo ga u pogrešnom svetu. Na pogrešnoj planeti. Ovde na Zemlji, nema normalnih muškaraca. Ne zato što su nestali, kao dinosaurusi, nego zato što čovečanstvo nije normalno.
Odakle nam uopšte ideja da postoji normalno i šta uopšte zamišljamo kad kažemo da je nešto normalno, ili da nije?
Pa, norme – normalno. Dakle, normalno je ono što zadovoljava propisane norme. Ko propisuje norme? A ko ih je i do sada propisivao? Norme su ustavnovljene kao važeći oblik ponašanja u nekom društvu, u kulturi, u zajednici. Van zajednice, čovek nije normalan – ne podleže nikakvim normama, osim zakonima opstanka. U zajednici, čovek pristaje, ili je prinuđen da se povinuje normama ponašanja. Da ne ugrožava tuđu bezbednost i udobnost, da sarađuje sa drugima, da neguje potomstvo, da se ponaša odgovorno prema svemu što mu je povereno i što se od njega traži. Da se bori za opstanak – u okvirima zajednice, jer mu je zajednica potrebna da bi lakše opstao. U toj borbi, stvorili smo svašta. Civilizaciju, jednom rečju. Civilizovano društvo ima civilizovane norme opstanka. To znači da ne skočimo na komšiju da ga zakoljemo zubima, jer nam treba njegova kosilica, nego ljubazno zamolimo da nam je pozajmi. A on nam je ljubazno pozajmi, iako posle priča po komšiluku kako više nikad ništa neće da nam pozajmi, jer mi stalno nešto tražimo, ne setimo se da vratimo pa mora da nas podseća, a zatim se ispostavi da tome nečemu uvek nešto fali.
