Eto jedne norme normalnosti. Prinudna saradnja na nivou civilizovanog društva. Pa vi krenite od te saradnje u sopstvenoj porodici (u kojoj imate bar jednog pijanicu i jednog koji se sa svima posvađao, kao i par sudskih procesa među najbližim rođacima), pa pogledajte malo po svom kolektivu, komšiluku, ulici, gradu, državi… Pa po čitavom svetu i njegovim vođama sa rukama na crvenim prekidačima, koje ne pritiskaju, samo zato što pretnja pritiskom održava potrebnu tenziju borbe za opstanak na nivou borbe za moć. Kad bi neko kliknuo, svaka borba bi postala besmislena. Zato se napetost kanališe kroz “smislene” borbe u kojima kao neko valjda i pobeđuje. Atomska bomba. Rat. Nasilje. Žrtve. Ubistvo. Ima mnogo više od četiri jahača apokalipse – eskadron, najmanje.
Svet je globalno lud. Ništa normano uopšte nije normalno, samo je uobičajeno. Prihvatamo svet takvim kakav je, jer ne poznajemo neki drugi, uviđamo da ludilo vlada, ali se držimo svoje iluzije o normalnosti, o miru i ljubavi, da ne bismo odustali, jer je sve besmisleno, kao da je neko već kliknuo na crveno dugme. Trudimo se da budemo normalni, da stvaramo stabilne odnose na ivici razuma, na rubu bezdana, na granici svih normi. Balansiramo. Jer to je normalno. Da održavamo ravnotežu.
