Sastanak. Iza mene dug i pospan vikend. Predug i prekratak. Kako se uzme. Probudila me nova melodija zvona, miriše na sreću, neku koju još nisam uhvatila, ali je tu negde. Skliska je kao telo u najlepšem grču strasti. Možda još nedosežna, ali tu je… miriši melodijom da je tu. Obukla sam zelenu haljinu i prošla kroz zagrljaj parfema. Volim moje jutarnje rituale. Ne može mi ih niko zameniti. Često umem da ih uporedim sama sebi u mislima sa njegovim golim telom i zagrljajem. To me izjutra podseti na njega. Poznato nepoznata lica. Niko bitan. Svejedno je ko je tu. Ja sam tu samo da završim šta imam i da se više ne obazirem ni na koga. Dobar osećaj posle dužeg vremena. Iscrpljujući, ali dobar. Osmesi na kraju, ispružene ruke za pozdrav… i to me odmah podsetilo…
“Više puta su me prevarile ispružene ruke nego podmetnute noge.” Ipak, ispružih ruku i završih sa tim. Za ovaj put. I kada sam izašla na ulicu, shvatim da je do povratka ostalo još par sati, a opet ne toliko dovoljno za one ljude i one situacije koje sam ja želela. Nasmešim se, udahnem poznat miris grada i okrenem ne tako često pozivan broj telefona. Kafić. Gužva. Izgleda da u Srbiji zaista niko ne radi, kafići su uvek puni. Smejem se u sebi, samo neka neko počne da kuka kako nema para, kako je loša situacija, kako bi da vozi dobar auto, da ima bolji posao ili bolju poziciju na poslu, kako nema šta da obuče i slično… samo da mi još neko spomene… I usred misli ugledam njega. Sedi i čeka. Došao je pre mene. Cenim. Retki su ti. Pokažu ti u startu da im je stalo, na bilo koji način. Imaš i onih koji nikad ne pokazuju ništa, misle da si ti dužan da njima pokazuješ večito, a kada izgube dugo lutaju i traže jer im nedostaje baš upravo to što si nudio besprekorno dugo, verujući u njih i nesebično ih učeći kako da i oni ponude tebi sebe, svoje vreme, prijateljstvo. Neke ljude nikad ničemu ne naučiš, ali nauče oni tebe. I toga sam se setila. Sjajan pogled. Nada. Osmeh kojim ubijam svaku nadu. Ne nadaj se. Ničemu. Samo kafa i išleri koje nisam jela sto godina. Više sam tu zbog njih, nego zbog tebe, ali mi je drago što vidim i tebe. Razgovor. Običan. U svim pravcima, ali najviše ga mota u jednom pravcu i pošto sam dobro raspoložena puštam do jednog momenta.
– Pa dobro, šta taj čovek više hoće u životu? Smejem se, zaprepašćena pitanjem koje i sama sebi predugo postavljam.
– Dosadno mi je da pričam o njemu. Vidi, ništa ne može da se uporedi sa društvom čoveka koji te voli iskreno i bezuslovno. Ja sam to uporno videla u njemu, a on to uporno nije nudio. Gledao me je zaprepašćen. Smejala sam se i govorila kratko i vrlo jasno. Meni je sve bilo jasno, odavno, ali njemu izgleda nije bilo jasno ništa. Već duže vreme.
– Ne razumem… Jesi ti ok, mislim… Šta sada? Toliko puta već ista priča, plašim se da nisi dobro. Ovog puta osmeh opreza na mom licu, usnama. Užaren mi je pogled, znam. Previše opreza u meni već duže vreme, previše oštre ivice života i noža na koji dočekujem svakoga ako mi dirne sreću i nesreću u isto vreme.
– Dobro sam. Nema tu više ni početaka ni krajeva. Nikad nije ni počelo, a nikad se nije ni završilo. Nije me shvatio. Hoćeš iskreno?
– Hoću. U jednom dahu je odgovorio, gledajući me i ne trepćući. Kao dete željno nepoznatog.
– Nikad me nije upoznao do kraja. Uživala sam u njemu. Užasno, divno, strastveno sam uživala. Umeo je kao niko da me probudi, da me opusti, da me uznemiri, da me ubije, da me oživi, umeo je sve, a nije to umeo da vidi i kao glupan je bežao od mene umesto da me je držao kao malo vode na dlanu. Razumeš? Usrao se sam od sebe, ja bih rekla, i srušio mi divnu sliku o njemu. Nije shvatao, kada sam ga najviše trebala, ne da mi priča priče i bajke, jer mi nedostaje, ne da me teši glupim zagrljajem prijateljstva, već kada sam bila uznemirena ili u fazi gorkog nedostajanja njega samog, želela sam samo seks kao utehu, vođenje ljubavi, njegovu dušu, golu uz telo, dodire i miris. Znam, čudno me gledaš, zaprepašćen si sada, ali možda je to čudan način da se utešim, svojstven samo meni i možda malom broju drugih žena na ovom svetu, ne znam. Ali, veruj mi, ništa mi nije ulivalo sigurnost kao seks sa njim, a smirenost koju sam osećala prilikom vođenja ljubavi mogla se uporediti samo sa smirenošću koja me obuzima dok pišem. Razumeš li sada? Ćutao je i gledao me. Zaprepastila sam ga. Brutalno sam bila iskrena, ali odlučila sam da budem takva sa svima od sada.
– On me, vidiš, nikad nije razumeo. Nije to prepoznao, nije umeo da me umiri, da me uteši, da jednostavno jebeno vodi ljubav sa mnom i dominira nad mojim strahom, tugom, nad nedostajanjem, obriše to. On je samo bežao, i bežao, i bežao, i pričao priče, i nestajao, ćutao, pa se pojavljivao, tako u nedogled, a ja sam ga silno volela i puštala ga da veruje da to zaista ima smisla i da ne znam šta radi, nadajući se da će nekada i on videti mene zaista, da će videti svu dubinu mog bića i mene same. Nije. Jebi ga. Nemam šta više da kažem. Ispao je pizdetina i to je to. Kukavica. Lakše mu je bilo da pobegne nego da me odvuče u krevet i ćuti i jebeno mi pokaže da mu je stalo. Ispadalo je da sam ja ta koja uvek ima potrebu za njim, a on nikad za mnom. Kao idiot sam se nekada osećala. Ili nemam pojma, možda on zaista nikad nije imao potrebu za mnom, možda on ima posebne želje, posebne strasti, posebne fetiše, možda mu seks sa mnom nije bio vid ni ljubavi, ni komunikacije, ni nežnosti, možda on tako ne pokazuje sebe i svoja osećanja. E vidiš, jebi ga, ja sam bez seksa u fazi odlepljivanja. I to mi je pokazatelj da me neko zaista ne voli, ne razume, ne oseća da ja nisam hladna, frigidna kučka koja sedi kući nadrkana, već žena koja oseća i koja želi muškarca koji to prepoznaje i uživa u tome i deli to sa mnom. Kapiraš?
– Jebote, šta se tebi desilo?!, zacvileo je neki tihi odgovor na moj monolog. – Šta je sa onom tihom ženom, onom koja je šetala Parizom i pričala mi tako divno o njemu, govorila mi koliko ga voli, plakala, koju sam silno želeo da odvučem u krevet tih dana i koja mi nije izašla iz misli. Nasmejala sam se od srca, glasno.
Sledim svoje srce i idem uvek dalje
– Nema je. Nikad je nije ni bilo. Ne možeš me imati, ne možeš me odvući u krevet, znaš to i sam. Nisi ti taj muškarac kog ja želim. Nisi mi zanimljiv, a meni treba silna, ludačka emocija za seks. Preterana, do kraja, da bih se nekome prepustila. A šta mi se desilo? Pukla sam. Odlepila. Dopizdelo mi je sve. Počela sam da živim od kako je izašao na ta moja jebena vrata i odlučila da se ne osvrnem više ni za čim. Sve mi je srušio, sve mi je uništio, nije ga bilo briga ni kako sam, ni da li sam živa, bukvalno. I kada počnem da cvilim predveče od tuge za njim, kada suze navale iz mene, odlepim, popizdim, radim stvari koje inače nikad ne bih. Jedan moj prijatelj je lepo rekao da treba živeti jer je život jedan… i bio je u pravu, život zaista jeste jedan.
– Nedostaje ti, zar ne?
– Ko? Prijatelj ili on? Nedostaju mi obojica. Jednako. Jedan me je voleo bezgranično, živeo je punim plućima, drugog sam ja volela bezgranično, a njega nije bilo briga. I da. Nedostaje mi. Ništa nije isto od kako je otišao.
– Sad pričaš bezveze… Kako ništa nije isto. Ma možeš misliti, neki tamo frajer što je otišao. Ma neka se nosi, bre, u pizdu materinu kreten, kada nije umeo da te sačuva. Da nećeš da patiš sada za njim i odrekneš se života zbog njega? Šta ti je?
– Lud si. Ne. Istina je. On je dodavao nešto posebno svakom danom. Mom danu. Našem danu. Ali znaš kako kažu, ptica i riba se mogu zavoleti, ali gde da sviju gnezdo?! Nije želeo da ostane, a ja nisam više želela da molim da me vidi celu, dušom, srcem, da me voli, samo da me voli. Ako me sam nije umeo voleti, ne želim ni ja da ga učim. Predugo sam pokušavala.
– I to je to?
– Nije. Znaš, možeš da bežiš, koliko god želiš, ali od sopstvene prirode ne možeš pobeći, stigne te na kraju. Mi smo bili savršen spoj. U razgovoru, u seksu, u životu, u mislima, u brzini, u spretnosti, u svemu. Pobegao je. Nije to hteo, hteo je da bude daleko od mene, ja sam popizdela kada sam to shvatila i zatvorila sve za njega. Neka ga. To je to.
– Znači, nije to to.
– Jeste, Mihajlo, jeste. Svako ima izbor, a on nije iskoristio svoje šanse i izbore, bežao je u nedogled, misleći da ću ga ja vijati isto toliko. Neću. Kada sam ga pustila da ode, okrenula leđa, nije shvatio da neću ići za njim. Nikad više. Ako želi da bude tu, da nađe put nazad, moraće debelo sam da se potrudi, od mene više neće imati pomoći. Nikada.
– Jasno mi je. Kakva si ti luda žena, pa to je strašno! Sutra bih se oženio tobom!
– Žao mi je, dragi moj, već sam oteta i prokleta. Samo svoja, zauvek u srcu nečija. Okovana životom jedino. Kapiraš? Tako je moj drugar M. govorio. I bio je jebeno u pravu. Nasmejala sam se od srca. Nedostajao mi je taj smrad da me razveseli, da mi kaže “hajde, dolazi, idemo negde… pusti budalu”… baš mi je nedostajao… On je živeo iskreno, voleo iskreno, sledio sebe. Svi ostali su samo senke svojih želja, strahova.
– I kada ideš?
Nasmejala sam se.
– Javiću ti se. Sretaćemo se još. Odlični su ovi išleri, trebalo mi je nešto slatko da me malo podigne posle svega. Idem nazad, čeka me vozač. Budi dobar. Ne lupaj glavu, dobro sam. Vidiš i sam, uvek dočekana na noge, možda razočarana, ali i dalje verujem u život, sreću i dobre destinacije. Radujem se ovome, znaš. Čućemo se.
– Ma jasno je meni da si ti dobro, sad mi je jasno da nikad nećeš dozvoliti da ti život prođe tek tako. Imaš ti više života u sebi nego svi mi zajedno. I taj tip, koja je budala ispao, neviđena. Žao mi je njega, ne tebe. Ti si žena zmaj.
– Hvala ti. Ne žali nikoga. Svako odlučuje za sebe. Budi dobar, čujemo se, žurim sada. Lep je ovo grad, ali moram nazad u svoj. Čeka me večeras šetnja i muzika.
– Hajde, dođi opet ako pre toga ne odeš negde dalje u svet.
– Hoću, sigurno. Mahnula sam mu i izašla iz prepunog lokala na ulicu. Dobar osećaj. Zaista, neki nas ljudi najmanje poznaju iako im nudimo sve svoje vidno, očigledno, do kraja. Oni uporno traže smisao u besmislu, ne vide, ne žele, a na kraju i pobegnu. Istina je, više sam nastradala od tih pruženih ruku, nego od podmetnutih nogu. Neka, da bi pruženim rukama prišao, treba verovati i biti srcem dete i velik čovek, oni što ne veruju, ti beže, ne idu nikome. Ja sam uvek išla, srcem, do kraja… Krenula sam opet… samo ovog puta daleko.
Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…
