Raspravljanje o uslovima, o vremenu u kome živimo, analiziranje najuočljivijih, ali i onih poražavajućih karakteristika istog, kao i beskrajno jadikovanje usled pojedinih pravila koje diktira, postala je glavna okupacija današnjice. Živimo u svetu trgovine ljudskim emocijama na kojima se zarađuje onoliko dobro koliko je čovek sposoban da njima upravlja. Istakla bih jednu poražavajuću, zataškanu i zatrpanu istinu da čovek, usled datih okolnosti koje taj oblik sveta i tržište emocija postavljaju, polako gubi svaku svest o samoj suštini, željama i sposobnostima svog sopstvenog bića plašeći se da ga oslušne, a kamoli sasluša.
Čovek je sve manje i manje okrenut ka sebi, potčinjen i usredsređen samo na opšta pitanja, probleme i rasprave. Reality show format televizijskih emisija nikada nije bio tako popularan, dok je sada glavna preokupacija mladih – kako izaći iz sveta anonimnih i postati slavan. I kako je za mene vrhunac dokolice, prostakluka i gluposti bio izbor za najboljeg prijatelja Paris Hilton, izgleda da je ova trtuljica priredila samo dobru uvertiru. Tržište emocija za sobom povlači i tron na kome se ljudi masovno postavljaju u takmičarske pozicije jer je izgleda najlakše zaraditi na ljudskom prostakluku u halapljivoj želji za onim precenjenim trenutkom slave u kome samo vide spas i beg od ličnog nezadovoljstva. Da li je sujeta pokretač malograđanskog sveta kojima su drugi jedino merilo ličnih vrednosti? Šta li se krije iza tog opšteg nezadovoljstva, zavisti i kompleksa koji takmičarski duh bacaju u jedan sasvim drugačiji i potčinjeni oblik?
Reality show emisije su samo jedan od primera utapanja u masu, plutanja i ništavila duše koja je sve svoje duboke želje, glasove, snove i misli potopila i postala predani, uniformisani i potčinjeni rob kime je, kao takvim, najlakše manipulisati. Sama srž problema leži u istini da ljudi ne samo da ne tragaju za svojim suštinskim bićem, tj. za samim sobom, već beže u strahu od sopstvenih želja, stavova, a što je najtužnije, sposobnosti i vrednosti. Jedinstvenost je na ceni , ali ljudi jednostavno odbijaju samu pomisao da su joj dorasli, slede tuđe zahteve i smernice umesto svojih, nikako da se nadive kreacijama Marijane Mateus, a kad izlaze piju samo Rosu jer to tako umijeno i prefinjeno zvuči. Trenutak buđenja i svesti je tako izostavljen dok su i oni večiti lideri počeli da se koprcaju i potčinjavaju ovim tek pridošlim. Sve se vrti oko toga ko će koga pojesti i ko je lepši, mlađi, zategnutiji i simpatičniji (i to je uveliko krenulo da se trenira).
Mnogi imaju potrebu da učine druge sebi sličnim, nametnu svoje stavove umesto opravdavanja istih, i ubede sagovornika da su u pravu. Taj vid pravde ne postoji, a ova sumanuta ali i jako česta ljudska potreba proizilazi iz same sujete i potrebe da se vlada i manipuliše. To je jedan od razloga zbog koga je jako bitno kakvim smo osobama okruženi, a pre svega sa kojima od njih upoređujemo i formiramo naše ideale. Najveće bogatstvo je imati prijatelje sa kojima čovek moše da deli svoja zapažanja, patnje, ideale ili stavove a da nikada ne oseti potrebu te osobe da nametne svoje, već razmenu jedne dobre energije koja inspiriše, pokreće i pleni.
Ljudi se ne prepoznaju i ne privlače usled istih ili sličnih stari koje vole, već usled emocija koje dele dok pričaju o tim stvarima. Da li vas pre oduševi činjenica da vaš prijatelj ili partner voli istu knjigu kao vi, ili emocija, energija, ushićenost i svest dok priča baš o onom delu koji se i vama najviše dopao? Emocije spajaju ljude, stvaraju impozantna umetnička dela, čine jednu osobu lepom, privlačnom i zavodljivom, plene i plaše, a na osnovu njih odlučujemo i biramo.
Ipak, moramo razgraničiti samu razmenu energije i inspiraciju koju nam pruža taj vid odnosa, i padanje pod uticaj glasova drugih ljudi, ali i knjiga, sećanja, uspomena, zvukova i svih drugih stavki kojima smo svakodnevno okruženi. Najvažnija stvar je da naučimo kako da osvestimo, izdignemo, ali pre svega prepoznamo svoj glas među svim ostalim. Odglumiti formirano mišljenje, zadovoljstvo i ostvarenu ličnost ponekad i nije tako teško, ali šta se dešava kada se na kraju dana sklupčamo u svoju fotelju ili samo popnemo na sims prozora i posmatramo grad i noć? Mnogi od nas tada pale muziku ili TV, čisto da bi se nešto čulo u pozadini. Plaše se tišine i svog unutrašnjeg vriska pojedenih snova, ugušenih želja i neispoštovanih kvaliteta.
Svet u kome živimo nas svim silama odvlači od suštine našeg bića, ali zato postoji neprestana borba, dobro i zlo, dinamika i kontinuitet. Norme određuje i diktira samo pojedinac, a njih pravilno rasuđuje i spoznaje samo ukoliko uspe da pobedi u najvećoj životnoj borbi – da bude ono što jeste.
Marija Gavrilović je devojka koja živi za skijanje, maštanje, slan miris mora i šoping. Nikada joj nije dosadno. Inspiraciju pronalazi svuda, a kreativnu energiju usmerava ka svima koji umeju da je prepoznaju. Voli penušava vina, vatru u kaminu, noć, sneg, bambuse, talase i jake mirise.
