Horor jedan
Odvodiš je u restoran gde se skupljaju gradske face (za koje niko nikad nije čuo) u uštogljenu atmosferu da se pokažeš kako si i ti pravi gradski lik. Pozdravljaš se sa ortacima koji ti dobacuju ’’Gde si lave, jesi instalirao đakuzi u gajbi? Svaka čast! Kako je bilo na Baliju?’’ Seli ste. Stiže konobar. Kao svaki alfa mužjak naručujes njoj i sebi jelo, skupo vino kome si pre dejta pola sata učio ime, zavodljivo se smeškaš uz konstataciju: ’’Mala, veruj mi ovo što sam ti poručio je specijalitet kuće’’.
Umemo i same da donesemo odluku o tome šta ćemo pojesti i popiti!
Mala sedi skamenjena i ima veći grč u želucu, nego kada je skidala nevinost. Ne, ne tripuj se, nije zbog toga što je smrtno zaljubljena u tebe. Verovao ili ne dragi moj, žene odavno umeju da kažu šta im se jede i pije. Postoje i neke koje nisu lude za skupim vinom. Postoje i one koje će umesto ’’Jao on je na sve mislio, osećala sam se kao princeza’’ misliti ’’Alo majmune, ne znam da li si primetio, ali i ja sam na dejtu sa tobom, neću da jedem biftek i želim da popijem sok od jabuke, ne zanima me tvoj đakuzi, a čim je morao da se pomene ili si loš u krevetu ili ti je mali pa daješ sebi na nekim drugim veličinama’’.
