Na severoistoku Kine, u pokrajini Ljaoning, raste Dalian, grad koji još čeka punoletstvo. Tek mu je stotinjak godina, a već ga zovu draguljem zemlje u kojoj se istorija broji milenijumima.
Zahvaljujući zavidnoj ulozi u svetu trgovine i finansija, ali i lepoti, ekološkoj uređenosti, plažama, festivalu mode i fudbalu, “Hong Kong severoistočne Kine” postao je jedno od najpoželjnijih mesta za život.
Ipak, dok pretrčavate široke ulice (moleći se da ne budete oboreni čunj u ovoj partiji), kontrast nebodera koji gaze u budućnost i drevne tradicije biće tek jedno od čuda na koja ćete naići.
Za trenutak ćete zastati. Pomislićete da sanjate i da ste u Moskvi, Parizu, a opet možda i negde u Japanu… Magiju će preseći priča lokalnog stanovništva. U doba kada su osnivali Dalian, Rusi su bili poneti zapadnoevropskom arhitekturom i njihovo oduševljenje se preslikalo na izgled pojedinih građevina, ali i čitavih ulica.
Kako nisu bili jedini vlasnici osvajačkih namera, tokom decenijumskog otimanja i Japanci su uspeli da ostave svoj trag.
Kada je Kina povratila vlast nad gradom, lagano se gradio i novi identitet. Danas je prva asocijacija na Dalian najveći trg u Aziji, Singhai (星海), što doslovno znači “more zvezda”.
Slikovito ime upućuje na izgled i dizajn centralnog dela trga, na kome se uzdiže skoro 20m visok stub od belog mermera, simbol ponovnog pripajanja Hong Konga Kini 1997. godine.
Sa jedne strane oivičen višespratnicama, sa druge obujmljen Žutim morem, na površini od 45,000m2, ovaj smaragd hiljadama ljudi nudi istovremeno utočište i zabavu. Prostrano zelenilo pozvaće vas na predah, dok će izglačana staza savršena za vožnju rolera probuditi avanturistički duh. Pogled će vam sigurno odlutati i do veličanstvene muzičke fontane, jedne od retkih u svetu…
…ali i do staze u koju su utisnuti otisci stopala hiljadu stanovnika Daliana različitih životnih doba. Svaki korak slavi njihovo strpljenje i hrabrost na stogodišnjem putu na kome su uspeli da izdrže težinu okupacije, ali i lepotu napretka.
Koje god mesto da odaberete, prostor ćete morati da delite sa stalnim stanovnicima trga, neumornim skulpturama koje bez ijedne reči uspešno prenose sliku o razvitku ovog posebnog grada.
Do sledećeg trga…
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.