Sadašnjost je trenutak koji najradije napuštamo. Dok se jedni grozničavo hvataju za nadu, koju donose budući dani, drugi smisao nalaze u prošlosti.
U okrilju Anda, na visini od 3,400 m, nalazi se Kusko, nekadašnji centar velikog carstva Inka i mesto u kom vremeplov nije samo priča. Put do njega je izazov, ali kada dosegnete cilj, da biste pokrenuli vremensku mašinu, dovoljno je da obujete udobnu obuću, duboko udahnete redak planinski vazduh i krenete u obilazak najstarijeg grada Južne Amerike.
Na njegovom tlu još u 10. veku živeo je narod Kiljke, sve do 13. veka i dolaska Inka. Sinovi Sunca preuzeli su vlast i počeli da se šire, da bi njihovo mesto 1532. godine preuzeli Španci, zahvaljujući pobedi Franciska Pizara (Francisco Pizarro).
Preplitanje kultura starih naroda, dodatak modernog peruanskog načina života i težnja da se sve sačuva i asimiluje, vidljiva je na svakom koraku. U blizini srca grada, Trga oružja (Plaza de Armas), veliki kameni zid, izgrađen od precizno postavljenih blokova bez veziva, koji podsećaju na savršenu slagalicu, jedan je od dokaza. Da bi se nastavila gradnja, a ipak zadržao ostatak arhitektonskog umeća Inka, nove španske kuće nicale su duž zida, ne narušavajući njegovu lepotu.
Zahvaljujući veštini Inka kameni zid godinama odoleva čestim zemljotresima
Nešto dalje, na samom centralnom trgu, igra uklapanja se nastavlja. Huacaypata, odnosno Trg ratnika, kako se nekada zvao, bio je sedište društvenog života Inka, prostor gde su vladari, polubogovi, okupljali narod i proslavljali pobede simbolično mešajući šaku novoosvojene zemlje sa belim peskom, koji je pokrivao trg. Danas se na njemu mogu videti mnogobrojni restorani i kafići, ulični prodavci i radoznali turisti, ali je delić uloge ipak očuvan. Svake godine krajem juna održava se Inti Raymi, veliki festival u čast Sunca i početka nove godine. Izabrani učesnici oblače raznobojnu tradicionalnu nošnju i plesom proslavljaju vekovima staru tradiciju, a broj ljudi, koji posete Kusko u tom periodu, umnoži se i do nekoliko puta.
Festival u Kusku drugi je po veličini u Južnoj Americi
Kao skoro svaki kutak grada, i dve dame, koje suvereno vladaju trgom, kriju zanimljivu priču. Kusko katedrale, Iglesia de Santo Domingo i Iglesia La Compañía de Jesús, monumentalne verske građevine, samo na prvi pogled izgledaju mirno. Rat za titulu najlepše i najveće nikada nije prestao.
Želeći da što pre iskorene postojeću religiju i nametnu hrišćanstvo, Španci su konstrukciju gotičko-renesansne katedrale započeli još sredinom 16. veka, ali su radovi završeni tek vek kasnije. Za osnove su iskoristili temelje Kiswarkancha, jedne od najlepših i vladarskih palata Inka, a sveti pesak sa trga su preneli na oltar. Pažljivo dekorisana spoljašnjost, radovi lokalnog slikara Markosa Zapate (Marcos Zapata), Maria Angola, masivno zvono od preko dva metra i brojne relikvije upotpunile su njenu raskoš i donele joj veliku popularnost u latinskom svetu.
Izgradnja Iglesia de Santo Domingo trajala je ceo vek
Nedaleko od nje, na istočnoj strani smeštena je La Compañía, jezuitska crkva izgrađena krajem 16. veka, takođe na osnovama stare palate, sa ciljem da nadmaši katedralu. Razorni zemljotres iz 1650. godine skoro ju je u potpunosti uništio, ali dvadesetak godina kasnije uz pomoć rekonstrukcije sjaj je vraćen, a raskoš unutrašnjeg dela i impresivna barokna fasada učinile su je predstavnikom ovog stila.
La Compañía je teško stradala u zemljotresu 1650. godine
Pre nego napustite Plaza de Armas u potrazi za drugim tajnama koje krije svet Inka, gledajte, pamtite, hodajte, kupujte, mirišite, ali ne zaboravite ni da obradujete čulo ukusa. Počnite sa pivom od kukuruza, supom od bundeve, lokalnim specijalitetom cuy (gvinejsko prase), a ako vam se predlozi dopadnu, budite hrabri i nastavite da birate sami.
Do sledećeg trga,
Hasta pronto!
Prethodne tekstove iz serijala “Trk na trg” možete pročitati ovde.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
