Žene se u sportu sreću sa specifičnim izazovima i stalno pomeraju granice, mada se o tome ne priča i ne piše mnogo – dok se ne desi tako veliko, važno takmičenje, kao što je Olimpijada. I do sada su trudne sportistkinje predstavljale svoje zemlje i osvajale medalje, ali su uglavnom bile u ranim mesecima trudnoće, ili nisu ni znale da su trudne. Američka zvezda odbojke na pesku, Kerri Walsh Jennings, osvojila je svoju treću zlatnu medalju na Olimipijskim igrama u Londonu 2012. godine, kad je bila u petoj nedelji trudnoće sa svojim trećim detetom – ali toga nije bila svesna dok se neustrašivo bacala na loptu, boreći se za zlato.
A danas, pored svega ostalog što je na Olimpijadi u Parizu izuzetno i spektakularno, svetom odjekuju vrlo emotivni utisci, koje su ostavile dve trudne sportistkinje – Egipćanka Nada Hafez, koja se takmičila u mačevanju i Azerbejdžanka Yaylagul Ramazanova, koja se takmičila u streličarstvu. Hafez je trudna sedam meseci, a Ramazanova šest i po i obe su postigle značajne uspehe za svoje timove i na svojim Instagram stranicama podelile osećanja. Zaista je posebno to što će svojoj deci moći da kažu da su i ona učestvovala na Olimpijadi, dajući svojim majkama dodatni podstrek i inspiraciju.
Ove hrabre žene, trudne sportistkinje, i same su podstrek i inspiracija za sve žene u sportu, jer pomeraju granice onoga što žene mogu, smeju i uspevaju.
View this post on Instagram
Lekari odavno zastupaju mišljenje da je trudnoća normalno, prirodno stanje i da trudnice i u poslednjem trimestru mogu i treba da budu aktivne i da se bave svim aktivnostima kojima su se inače bavile, uključujući i sport, naravno, ukoliko se trudnoća odvija bez komplikacija i imajući u vidu fizička ograničenja.
U svetlu ograničenja i potencijalnih rizika, možemo razmišljati o vrsti sporta – činjenica je da su vrhunske trudne sportistkinje koje smo videli na Olimpijadi u odličnoj kondiciji, bez viška kilograma i da, iako vidna, njihova trudnoća nije bila dodatno opterećenje. Ipak, mačevanje se veoma razlikuje od streličarstva, jer se radi o borilačkom sportu, koji zahteva drugu vrstu fizičkog angažovanja i deluje rizičnije za trudnicu.
Nemamo mnogo materijala za upoređivanje i možda ne možemo zamisliti da, na primer, atletičarka u visokoj trudnoći može postizati značajne rezultate bez rizika – dok se ne pojavi neka koja će pomeriti granice i naterati nas da preispitamo uverenja.
Pročitajte i ovo: (Ne)vidljive heroine: Žene koje u manje popularnim sportovima osvajaju Olimpijske igre
Sportski lekari se slažu da trudne sportistkinje razbijaju mitove i preporučuju da, ako se sportistkinja dobro oseća i nema komplikacije u trudnoći, može bezbedno trenirati i takmičiti se na visokom nivou. Izuzetak mogu biti sportovi u kojima je rizik od teških padova veliki, kao, na primer, u skijaškim takmičenjima. Mačevanje je dovoljno bezbedno, zbog zaštitne opreme, a u manje fizički zahtevnim sportovima kao što je streljaštvo, nema nikakvog rizika.
Međutim, takmičenje u kome su ulozi veliki, kao što je nastup na Olimpijadi, nije samo pitanje fizičke spremnosti i rizika, već i mentalne snage i emocionalne stabilnosti, a za trudne sportistkinje to je još veći izazov. Odluka o tome da li da se takmiče dok su trudne, nosi odgovornost sa kojom se muški sportisti jednostavno ne suočavaju – izbor da kombinuju roditeljstvo i sport, ili da biraju između porodice i sprota, njih ne pogađa na isti način kao žene.
View this post on Instagram
O tome je govorila Serena Wiliams, koja je bila dva meseca trudna, kad je osvojila Australian open 2017. godine, a pet godina kasnije se ipak našla u situaciji da bira između tenisa i porodice. Zalažući se za prava žena, najbolja teniserka svih vremena, koja je pored svih ostalih pobeda osvojila četiri olimpijska zlata, istakla je da to nije fer – da je muško, igrala bi i pobeđivala, dok se žena bavi proširenjem porodice. Njena ćerka Adira se prošle godine pridružila starijoj sestri Olimpiji, zaokruživši uspeh neprevaziđene Serene na svim poljima.
A taj uspeh od žena traži mnogo više angažovanja i odricanja, nego od muškaraca. Možemo raspravljati o tome da li je to nepravedno, ili je prirodno, a ta nas rasprava može odvesti u zaključak da su žene po prirodi jači pol, jer prevladavaju fizičke i mentalne izazove sa kojima se muškarci ne sreću.
Ali, možda uopšte ne treba da upoređujemo žene i muškarce, ni u roditeljstvu, ni u karijeri, ni u vrhunskom sportu, već da slavimo njihova dostignuća i pronalazimo inspiraciju da i same pomeramo sopstvene granice. Trudne sportistkinje su na Olimpijadi u Parizu svojom hrabrošću, mentalnom snagom i uspesima, zaslužile divljenje celog sveta – i postavile nove standarde, ne samo u sportu, već i u svesnosti o tome šta žene mogu i koliko poštovanja zaslužuju.
Pročitajte i ovo: Srpske sportistkinje na Olimpijskim igrama u Parizu koje nas inspirišu
Brankica Milošević
