Moja majka mi stalno govori: “Kad su deca mala, problem su samo dečije bolesti. Čekaj samo da porastu, to je prava briga”. Ne mogu da kažem da joj ne verujem. Ali moja deca su sada mala, i te njihove ,,dečije bolesti’’ meni budu najveća briga na svetu. Znam da uvek kada dobiju temperaturu, mi damo lek, temperature prođu. Znam da će biti bolesni još sto puta. Ali, za mene, ta njihova bolest, svaki put bude kao da su bolesni prvi put. Valjda zato što su još uvek mali. Ili zato što imam traumatično iskustvo sa temperaturom. Rosa je dobila temperaturu sa svega deset dana. Đurađ je tada imao dve godine i preneo joj je virus. Bile smo u bolnici pet dana. Tada vam niko ne kaže da je to procedura – kada beba manja od mesec dana dobije temperaturu oko 40.0, mora da ostane u bolnici. Stajala sam pored njenog kreveca 24 sata. Gledala je onako majušnu i modru. Mislila da će umreti. A ona vrela samo ćuti i spava. Antibiotici koje su joj dali su počeli da deluju posle ta 24 sata, i tada je bilo u redu. Ali to je noć koju nikada neću zaboraviti. Sada ima tri i po godine, i kada dobije temperaturu, ja sam spremna da ne spavam celu noć, nego da bdim pored nje, da vidim da ne pomodri opet.
Đurađ je uvek bio izdržljiv. Ali desilo se da je dobio temperaturu veću od 40.0C. I to baš na našem zimovanju. Imao je halucinacije. Do tada nisam znala šta je to. Vidite dete od 3 godine koje vrišti nekim tudjim glasom, i govori da će ga pojesti gusenice. Tada mi je došlo da se, usred noći, spakujem, i vratim za Beograd . Kasnije mi je otac, koji je lekar, objasnio, da se to često dešava pri visokim temperaturama… Da dete treba samo istuširati mlakom vodom, da bi temperatura malo spala. Cele noći sam ga držala u naručju, i objašnjavala da nema nikakvih gusenica i da ću ih ja rasterati, da ga štitim i ne dam nikome…
