Moja srednja – Rosa, je bila spremna za polazak u vrtić i sa godinu i po sigurno. Kako znam? Pa tako što je uvek ulazila u Đurađevu učionicu da se igra sa decom, i nije želela da ide kući. Kada je krenula u vrtić, nije ni jednom zaplakala. Tako da sam imala sreće sa svojom decom, što se tiče polaska u vrtić.
Mislim da svaka od nas ima tu grižu savesti, makar u zadnjem delu mozga… Ali isto tako mislim, da je teže nama, da mi njih ne želimo da pustimo, da mi ne možemo da podnesemo odvajanje. Da želimo da ih zaštitimo od celog sveta i držimo u krilu zauvek… Znam da je to instinkt, i da je to jače od nas. To pitanje “kako će on ili ona bez mene?” je malo besmisleno. Jer oni su male ličnosti. I najbolje je da su sa svojim vršnjacima. Zbog socijalizacije, govora, osamostaljivanja. Ne mogu da vam opišem napredak svoje dece, jer su u grupi svojih vršnjaka.
S druge strane, bilo da radimo ili ne, tih nekoliko sati kada odlažemo svoju najvažniju životnu titulu su izuzetno zančajni za nas same. Moja deca su mi sve na ovome svetu, ali ponekad mi treba možda samo pola sata tišine, mira, ili nekih drugih priča.
Mislim da sam dala jasan odgovor na temu vrtića – da, obavezno! Zbog njih i zbog nas!
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvor fotografija: www.pinterest.com, www.hellosociety.com
Marija Veljković
