Mi mame koje se bavimo javnim poslom nismo ništa mnogo različite od ostalih mama. Ali jedna stvar je različita, po mom mišljenju. Mi duže radimo, odnosno, manje koristimo trudničko, ako ga uopšte i koristimo. To nije zato što smo mi vrednije od neke mame koja se bavi drugom vrstom posla, već zato što je naš posao malo drugačiji. Drugačije je radno vreme. Da se razumemo- mislim da je nekoj trudnici koja radi u banci ili školi, onoj koja ima radno vreme od bar osam sati, teže nego nama. Doduše, mi nekad radimo i uveče, ili ukoliko igramo predstave, pa idemo na gostovanja, dolazimo kući kasno u noć. I to je ono što je, bar meni, bilo izuzetno naporno, ali nisam htela da priznam. Ali bar ne moram svakoga dana da radim po osam sati.
Onda pomislim na prvi trimester. Kad nam se spava ili nam je muka, ili osećamo mučnine… Dešavalo mi se to na snimanjima i predstavama. Pa samo molim Boga- da ne povratim na sred scene, a to mi se redovno dešavalo u snovima prvih meseci. Ubiju me mučnine ako je kolega pio kafu, ili stavio neki parfem, pa mi se malo približi, a ja hoću da crknem od mučnine. Dešavalo se da i povratim na snimanju, i nastavim kao da ništa nije bilo. Čak sam na početku treće trudnoće pala u nesvest tokom snimanja, pa su zvali Hitnu pomoć, jer nisu znali šta je sa mnom. I nisam ja jedina koja se bavi ovim poslom, a to joj se dešava… Ne mislim da smo mi glumice, voditeljke, pevačice, čime god da se bavimo od javnih poslova hrabrije i bolje od drugih trudnica… Samo pomislim na trudnicu koja ,na primer, radi na šalteru neke banke. I ima desetoro ljudi u redu, a njoj je muka. Ne može da kaže: ,,Izvinite, idem samo do toaleta…’’. A smena traje osam sati… Nama je ipak malo lakše.
