Prvo odvajanje od bebe– mislim da je ova tema prava nocna mora za svaku mamu, pa i za mene… Al’ kad tad mora da se desi!
Ja mislim da mi mame prvo moramo sebe psihički da pripremimo za to odvajanje, pa bilo ono dva sata ili dva dana. Svakoj od nas treba neka vrsta oduška, pa makar i pola sata. Mislim da, za početak, treba sebi to da priuštite, I to bez griže savesti. Ako neko može da pričuva bebu, makar između dva podoja, ukoliko dojite bebu, treba da se prošetate, odete na kafu, ili na trening, i da uživate. Vratićete se bebi mnogo raspoloženije i sa mnogo više strpljenja nego kada ste otišle.
Moja deca su bila predivne bebe, ako govorimo o odvajanju. Ja sam se na dan odvojila od svih njih relativno brzo. Oni nisu plakali, I bili su zaista dobri. Ali ja sam se loše osećala. Ja to prvo odvajanje doživim mnogo ranije nego što se fzički desi. Nedelju dana ranije sanjam da im se nešto desilo bez mene, da neće da jedu, ili da su pali s kreveta. To su baš noćne more. I kada dođe taj momenat, ja odem na put, oni budu dobri, vratim se, oni i dalje dobri i mirni. Znači, ja sam ta kojoj je teško. Ja sam ta kojoj oni trebaju. Ja sam ta koja, kad se vrati s puta, bulji u krevetac i moli Boga da se probude, da bi ih uzela, podojila i pomazila. Ili mi je možda potrebno da oni pomaze mene… Da pojasnim- moj posao je takav da ne moram da radim svakoga dana po osam sati, ali se desi nekada da nisam ceo dan tu, ili da dođem u pola noci. I to su ta, za mene veoma traumatična odvajanja… Sve se preživi, drage moje. Budite hrabre, jer morate to da proživite- nekada! I još nešto- ne znači da svoju decu manje volite, ako vam je potrebno da nekada same prošetate, odete u bioskop, ili se, na kratko bavite nečim što samo vas ispunjava. To se zove svestranost, a ne nebriga i neljubav. Beba će biti zadovoljna ako ima zadovoljnu mamu.
