Kada dobijete bebu, bez obzira na to što je u mom slučaju to treće dete- svaki trenutak, sat, dan- sve Vam je novo. Provodim mnogo vremena sa mojom mrvicom, i posmatram je kao najveće čudo na svetu. Dok gledam te male prstiće, prćast nosić, male kose okice (koje su posvetlele, i sigurna sam da su moje, za razliku od svega ostalog), ne mogu a da ne razmišljam o značaju onoga što sam uradila. Da se razumemo, ne smatram sebe posebnom, verovatno se ovako isto svaka mama oseća, i to je potpuno u redu. Prolaze mi razne misli kroz glavu. Kao na primer- šta sam ja na ovom svetu radila pre nego što sam rodila svoju decu? Mislim, znam šta sam radila, ali sve mi je to nekako sada izgubilo smisao. Sve ljubavi, sve uloge, karijera, prethodni uspesi. Sve padne u vodu. Baš sve, kada pogledam te male modro plave oči. Ili kada mi zaspi na grudima. Taj vaseljenski mir koji me obuzme je neprocenjiv. Da se razumemo, ja sam od onih mama kojima je majčinstvo najvažnije, ali koje ne zaboravljaju i da su i žene, ćerke ili sestre. Jer to se ne sme zaboraviti. Nikada. Ali mogu da dopustim da uživam u svojoj deci, pre svega ovoj malecnoj mrvici makar nekoliko meseci, dok se ne vratim u stari kolosek. A to me svakako očekuje.
