U klub je iznenada ušla zanosna brineta. Vitka, visoka, naglašenih oblina, duge talasaste kose, u uskoj pink haljini i na vrtoglavim štiklama. Riba i po, sve oči bile su uprte u nju. Dok se sigurnim korakom probijala kroz masu, streljali su je ljubomorni ženski i čežnjivi muški pogledi, i ona se nedugo zatim smesti u separe do mog. Za kratko vreme pogledi su nam se sreli više puta i to me je ohrabrilo da priđem i upoznam tu nadasve neobičnu devojku. Mnogo je lepotica u Beogradu, ali taj stav i pogled izdvajali su se.
Ipak, kada sam došao sasvim blizu i kada je progovorila, sledio sam se od šoka, ne mogavši da sakrijem nemi izraz lica. Barbara, kako mi je rekla da se zove, prekinula je neprijatni trenutak tišine rečima “Znam, jasno mi je. Ali i ovo ću uskoro rešiti” – pokazujući na jabučicu na vratu. Osim tog malog “detalja” i nešto promuklijeg glasa, gotovo ništa ne bi moglo ukazati na to da je Barbara nekad bila muško!
Posle neverice, razgovor je tekao sve opuštenije i ona je sa oduševljenjem pristala na ispovest za Wannabe Magazine, naglasivši da je to jedan od retkih magazina koji propagira slobode, ruši tabue i podržava različitost u ovoj maloj konzervativnoj Srbiji.
Barbara je rođena pre 24 godine u jednom malom mestu nedaleko od Niša. Svoju različitost pokazivala je od najranijeg detinjstva. Tada su je još zvali Petar, ali od tog imena bilo joj je muka. Nikako joj nije bilo jasno tako maloj zašto su joj dali to muško ime, pored toliko lepih ženskih. Ona jednostavno nije prihvatala biološku činjenicu da je dečak. Dok nije krenula u školu, ljubav prema mašnicama, krpicama i roze boji, te obraćanje sebi u ženskom rodu svi su nekako i tolerisali, ne shvatajući šta je u pitanju i pripisujući sve to činjenici da je dečak više vremena provodio sa majkom i sestrom, nego sa ocem, koji je neprekidno radio.
No, već prvi školski dani doneli su probleme i zadirkivanje vršnjaka. Barbara je želela da se druži sa devojčicama, koje je nisu lako prihvatale zbog dečačkog obličja, a tek je među dečacima bila nepoželjna i zvana “ženski petko”. To ju je bolelo i sve više se otuđivala, ali sve je to bilo ništa spram pakla koji je počeo u pubertetu.
Svaku novu fizičku promenu Barbara je doživljavala teško. Svaka nova dlačica na licu i po telu i mutiranje glasa užasavali su je. U školi su je gađali predmetima, nazivali pederčinom i pretili joj, a u kući su joj govorili da se dozove pameti. Prijatelja više nije ni imala, od porodice se sve više udaljavala. Osećala se kao zatvorenik u sopstvenom telu, kao duša kojoj nema izlaza. Molila se Bogu da se jednom probudi kao devojka, u svom telu, ali sve je ostajalo, naravno, na pustoj nadi.
Barbara je išla ulicom zamišljajući na sebi dugu kosu i žensku garderobu, znajući da je to samo iluzija. Vreme u kući uglavnom je provodila u suzama i sa ogromnim bolom, jer kako kaže, nema veće kazne nego živeti život koji ti ne pripada, a sopstveno telo videti kao kavez.
Jednog dana, kada je već nebrojeni put isprobavala mamine štikle i haljine, sa perikom koju je krišom kupila i brižljivo čuvala, roditelji su se iznenada vratili kući i zatekli je “doteranu”. Bio je to stravičan prizor za njih, a Barbara će taj dan dan pamtiti po zločinačkim batinama koje je dobila od oca. Seća se da ju je šutirao po podu uz užasne pretnje. “Bolje da te ja sahranim nego da budeš pederčina”, urlao je razgoropađeni otac, pljujući po njoj i udarajući je po svim delovima tela. Na kraju ju je slomljenu odvukao u podrum i tamo zaključao. Više se i ne seća koliko je tamo provela, ali joj se činilo kao večnost.
Dolazili su tu i popovi i vračevi i razni mudraci, da od nepostojećeg Petra naprave čoveka. Red batina, red preobraćanja i ispiranja mozga – tako je izgledao Barbarin život. Iz srednje škole su je tad ispisali, dok se “ne vrati na pravi put “, a i tamo je samo dobijala batine od momaka i prezir i gađenje profesora, pa joj i nije bilo žao. Prolazila je svakodnevnu torturu u sopstvenoj porodici i molila se da umre i rodi se ponovo, u pravom telu. Dva iskustva ostala su joj u najtežem sećanju. Prvo – kad je jedan lokalni vrač sprovodio isterivanje đavola, te joj prosuo usijano olovo po stomaku. Drugo, kad je plaćena prostitutka htela da Petru pokaže “za šta mu služi ono među nogama”.
Otac je po svaku cenu hteo da dokaže da ima sina. Ovo je Barbara doživela kao silovanje i to je dovelo do potpunog sloma njenog bića, ali tad je poslednjim atomima snage odlučila da pobegne od kuće zauvek. Uspela je nekako da se oslobodi iz podruma, ukrade pare iz kuće i pobegne za Beograd. Od tada više nikad nije videla svoje – niti želi. Preko policije im je poručila da su za nju mrtvi.
U velikom gradu, sama, bez škole, pretrpela je golgotu – prostitucija, batine, silovanja, ali sve sa jednim ciljem – da skupi pare za promenu pola. U međuvremenu je saznala mnogo o svom poremećaju i o neslaganju roda i pola, te nužnosti da se pol prilagodi rodu.
Oduvek je znala da je žensko. Sad već godinu dana na hormonskoj terapiji postaje prava žena. Nesigurnost, bol i patnja su iza nje, jer kako kaže, tek sad počinje da živi. Raduje se grudima, bokovima, struku. Srećna je što je ona konačno Ona. Čeka je finale – operacija rekonstrukcije vagine i konačna promena pola. Sa nestrpljenjem čeka taj dan, koji se približio, a zatim planira da sa novim dokumentima i pravno validnim identitetom napusti zemlju i počne školovanje i život od nule negde daleko. Ne osvrće se unazad, jer prošlost, kako kaže, nema – ali veruje u život, ljubav i budućnost. Ne bi želela da iko ikad prođe kroz to što je ona, ali se i nada da će svakom novom ispovešću ljudi srušiti barijere, osloboditi se predrasuda i pustiti da se pomogne onima kojima je to neophodno, jer kaže: ” Niko ne zaslužuje da živ bude zakopan”.
Marko Obradović je student Fakulteta za kulturu i medije. Voli da provodi vreme sa kvalitetnim i neobičnim ljudima, ali i sam sa svojim hobijima – ples, fitnes, psihologija, parapsihologija, geografija, hortikultura… Najviše prezire laž, licemerje i nepravdu. Samo kreativan dan je ostvaren dan – parola je kojom se vodi kroz život.
