Život je bio okrutan prema njima od samog rođenja. Prvo devojčica, a zatim dve godine kasnije i dečak, ostavljeni su u jednom domu na periferiji Beograda. Brat i sestra, Jana i Dejan, od iste majke, u istom domu, bili su ostavljeni i odbačeni.
Kao domska deca večito su tragali za ljubavlju i nežnošću pa su sa širokim osmehom i iskricama u očima dočekali vest da će ih usvojiti jedna porodica. Tada su imali sedam, odnosno pet godina, i u njihova dečija srca došla je nada da će konačno imati topao dom i roditeljsku ljubav. Za njih to je bio odlazak u bolju budućnost, a realno to je bio put u pakao. Sve je počelo vrlo brzo po dolasku u novu kuću.
Umesto smeha i radosti u kući su se uglavnom čuli svađa i galama. Otac usvojitelj, ali pijanica, nije štedeo ni majku ni njih. Umesto poljubaca Dejan i Jana često su pred spavanje dobijali batine. Svađe su postajale sve češće i kad su već mislili da ništa lepo neće doživeti u novoj porodici, jer im ni nova mama nije bila baš blaga i nežna, u porodicu se doselila baka Višnja. Ona je bila izbeglica iz Hrvatske i utočište je našla u sobi koju je iznajmila u kući porodice usvojitelja. Nekoliko godina kasnije deca će shvatiti da je tu baku morao poslati sam Bog i da je ona njihov anđeo čuvar.
Otac alkoholičar i nemarna majka bar su u prvo vreme pripazili na ponašanje da ne oteraju odmah novu stanarku. Ipak, ubrzo su se vratili svakodnevnim svađama i tučama, a baka nemajući kud shvatila je da bar mora ostati da zaštiti koliko toliko decu i pruži im nadu. No, jednog dana, posle krvave tuče majka je odlučila da napusti muža i povede Janu i Dejana. Deca su mnogo plakala moleći majku da bar povedu baka Višnju, međutim ona za to nije htela ni da čuje, pa su baka i deca razdvojeni.
U Srbiji devedesetih, u opštem haosu, nije bilo nikog ko bi mogao da se zapita za sudbinu dece, a ono što su doživeli u domu usvojitelja biće, ispostaviće se, prava bajka za ono što ih čeka same sa majkom. Ostavši sama, majka se odala poročnom životu -alkohol, droga i promiskuitet. Živeći u maloj, trošnoj kući u mestu nadomak Beograda, deca su svako veče gledala druge muškarce koji su posećivali njihovu mamu. U tom periodu doživeli su najveće strahote.
Nadrogirana majka i njeni ljubavnici uživali su da se iživljavaju nad mališanima. Majka, ili je bolje zvati samo Dara, jer majka više nije bila nikako, s ponosom je govorila “da mali ološ nije njen, da ih mrzi i da zaslužuju da umru”. Ove reči su poput noža sekla dečija mala srca. Jana i njen brat su sve češće zatvarani u podrum za kaznu ni zbog čega, uz redovne batine.
Provodili su nekad i čitave dane u podrumu, gladni, prljavi i psihički slomljeni. Zimi su bosi izbacivani na sneg, leti su ih držali bez vode vezane na suncu. Kuća je bila na obodu sela, pa ni komšije nisu mogle čuti njihove bolne vapaje i videti zločinačku torturu koju su Dara i pajtosi sprovodili.
Ponekad su, prema Janinim rečima, lovili guštere i jeli travu jer su moreni glađu danima. Jednog dana zlostavljači su se setili da bi mogli na deci i da zarade. Odlučili su da ih pošalju da prose. Jana i Dejan dane su provodili na ulici a uveče su dobijali batine jer nisu dovoljno zaradili. A onda je majka monstrum otišla i korak dalje i smislila novi način da ih uništi.
Sve više su Darini ljubavnici decu gledali kao seksualne objekte. Skidali su ih gole, smejali im se, dirali ih. Dejan je drhtavim glasom ispričao kako su mu na polni organ kačili štipaljke i terali ga da pije urin. Janu su nazivali droljicom i govorili joj kako će im ona svima biti žena. Dara je na ove orgije dovodila sve više lokalnih narkomana i pijandura. U nekim trenucima čak su davali nasilno deci drogu, što ih je dotuklo do kraja. Jednog dana, pre nego što se desilo najgore, desio se sudbonosni susret – baka Višnja je srela bolesnu, utučenu i prebijenu decu kako prose. Ostavši šokirana modricama koje su imali po celom telu i čuvši samo deo priče, baka je odlučila da decu pravo odatle povede kući. Nije brinula što je, pravno, to bilo kidnapovanje.
Bilo joj je jedino važno da decu spasi pakla. Daru je tužila socijalnim radnicima i ubrzo je, po nalaženju dokaza dobila starateljstvo nad decom. Sve vreme baka Višnja dobijala je užasne pretnje, ali nijednog trenutka nije poklekla već se kao lavica borila da zaštiti dečaka i devojčicu. Njima je dugo trebalo da se oporave od trauma, ali ipak posle užasa koje su preživeli dočekali su sunce. Baka ih je zasipala ljubavlju i činila im sve, iako i sama u teškoj materijalnoj i stambenoj situaciji, jer je usvojiteljevu kuću napustila odmah po odlasku dece.
Menjali su stanove i borili se za egzistenciju, ali ljubav i sigurnost doma konačno su imali. Zločinac Dara je poginula pre nego je ikom odgovarala za svoja zlodela, no iako su deca i baka mogli da se uzdaju samo u Božiju pravdu, lakše im je bilo kad znaju da Dara više nije tu da im naudi.
Jana i Dejan su danas već veliki i nerado se sećaju tragičnih dešavanja iz prošlosti. Jana je upisala arhitekturu i jedan je od najboljih studenata. Uskoro će ga završiti i planira usavršavanje u inostranstvu te pored fakulteta radi i po dva posla da uštedi pare za to. Brat Dejan je odlučio da se bavi sportom. Iako je imao poteškoća zbog fizičkih povreda u detinjstvu, uspeo je da bude jedan od najboljih karatista. Baka Višnja ih gleda sa ponosom i srećna što je uspela da ih izvede na pravi put. Oni su njoj najveći ponos a ona njima najveća ljubav i jedina porodica, njihov anđeo čuvar. Njih troje zajedno, moleći Boga da poživi baku, zajedno i s osmehom idu u jednu svetliju budućnost.
Marko Obradović je student Fakulteta za kulturu i medije. Voli da provodi vreme sa kvalitetnim i neobičnim ljudima, ali i sam sa svojim hobijima – ples, fitnes, psihologija, parapsihologija, geografija, hortikultura… Najviše prezire laž, licemerje i nepravdu. Samo kreativan dan je ostvaren dan – parola je kojom se vodi kroz život.
