Ljubav, tako čarobna i željena, ples je u dvoje. Dve osobe usporavaju ritam i pokrete svog plesa iz nepredviđenih razloga. Nekada je brak ipak bio pogrešna i preuranjena odluka.
Ljubav, ples u dvoje, surova je i opasna igra. Surova posebno za žene! Šta ćete uraditi kada vaš plesni partner polomi nogu i odluči da napusti plesanje? Kada postane gnevan i okrutan prema vama, jer vi i dalje želite da plešete?
Da li ćete trpeti uvrede i gorak život, samo zato što je on, okrutni gospodar vašeg srca, odlučio tako u svoje ime, a samim tim vas obavezao na isto? Obavezao na tamu i očaj, na život bez ljubavnog plesa.
Drage moje, znam da ste uplašene, to je prirodno, ali želim da vam pokažem da niste vi krive za takav sled događaja, da ne rasturate vi jednu porodicu. Verujem vam i uvek ću…
Ljubav, plesu u dvoje, nikada ne može uspeti sa plesačem slomljene noge, sa plesačem gnevnog, beznadežnog i sebičnog srca.
Sledeće reči uputila vam je jedna divna žena, dama pojavom, borac srcem, njene reči će vam dokazati kako se ona sama, bez ičije pomoći spasila, sredila i rekla jedno veliko “ne” lošem braku i još gorem plesnom partneru. Ona sada ima oko četrdeset godina, dvoje dece i stabilan, nasmejan dan.
“Pazi! Nijedan brak se ne rastura tek tako, znači da uvek postoji neki problem, e sada problema ima i u braku, ali se kako-tako prevaziđu. Čim ti problemi, ili bolje rečeno problemčići, ne mogu da se prevaziđu, onda brak puca. Jer kad se krupne stvari dešavaju, onda su ljudi jači, i zajedno se bore protiv nečeg velikog. Znači problemčići su jebeni, a sve proizilazi iz toga što pre samog braka nismo, opet iz nekih razloga (mlad si, zaljubljen, imaš drugačije mere vrednosti), procenili tu osobu kao takvu kakva je stvarno. Onda sve to počinje da smara, i naravno ljudi pucaju.
Ja sam se mlada udala, u svom takođe mladom mužu sam videla podršku, i kapirala sam da muškarac uvek treba da se ponaša zaštitnički, i da zna da se snađe u svakoj situaciji, s tim da je on brak automatski kapirao kao moje gubljenje slobode, narocito rađanjem dece… I samim tim sam pala pod njegovo vlasništvo. Naravno da mi se to nije svidelo, pokušavala sam da se izborim s tim. Međutim, nije išlo. Pošto sam već shvatila da je klasičan Balkanac, kako sam rodila prvo ćerku, mislila sam ako rodim sina da će malo da smekša i unormali se. Međutim, tada je postalo jos gore.
Pazi, ja sam nekad bila jako lepa i zgodna, a onda sam rodila dvoje dece, i počeo je da me kritikuje, čak i ponižava! U smislu “vidi kakva si debela, masna, znojava, uvek apa-trapa…” To je baš, baš jako bolelo, jer nisam ja tu decu rodila samo sebi. Tako je počelo neslaganje, netrpeljivost i odbojnost, naravno nije to trajalo dugo, ali sam pretrpela ne mogu opisati koliko, nemam reči za to… Prvi put sam se i susrela sa takvim poniženjima. Realno, mnogo sam plakala, jer sam mislila da će biti srećan! Dvoje zdrave dece!
Onda to izbegavanje, pljuvanje po meni, o sexu i da ne pričam.
Elem, čim sam pre mogla, i kako god sam znala, počela sam dijete, da radim, da se montiram, da treniram… Umirala sam od treninga, posla i posla po kući, ali sam koliko god je moguće radila na sebi, a njega više nisam konstatovala.
Znala sam da ćemo se razići, čitala sam mu pogled: ” Vidi ti sad nju…bla,bla!”
Kako bih se vratila u neku normalu, stavila sama sve na svoje mesto, radila sam, a decu slala u obdanište. On je već bio po strani, i malo po malo samo mi je smetao svojim prisustvom, komentarima i zahtevima. Bio je i ljubomoran, napijao se, odlazio po kafanama, ma mislim sranja… Ja sam se tu kao nešto bunila, ali nije mi ni bilo više bitno, jer pretrpela sam takve bljuvotine, i nikad ne bih mogla da mu oprostim, samo sam želela da mu sakupljam minuse i da ga ostavim. Prekipelo mi je kad se jednom mrtav pijan vratio kući i tako me zavalio pesnicom da sam imala modro oko nedelju dana, e tu je bio zvaničan početak kraja. Jer ako sve mogu sama, a on da mi razbija suđe, mlati me, mislim šta sam ja budala!?
Sama sam podizala decu i kad sam živela s njim, stavila sam tabelu plus i minus, šta gubim, šta dobijam, ono pozitivno i negativno, i rešila.
Otežavajuca okolnost je bila jer se to mlaćenje desilo na 8. mart! Dan žena!
A ja sa modricom idem u sud, blam veka, ali nema veze. Otežavajuće je bilo i što je za nekoliko dana počelo bombardovanje. Bila mi je frka gde ću sama sa decom. Raspada se država, brak mi se već raspao. Suviše sam ponosna da bih otišla kod mame i tate sa dvoje dece i dva kofera. Tada je počela i još uvek traje borba.
Dugo sam imala postbračnu ranu. Mnogo sam plakala. Mnogo ne spavala. Mrzela muškarce iz dna duše. Ipak sam se nekako vratila na normalan put, ali osećanja su otupela. Počela sam samo decu da gledam, da njima bude dobro.
I šta se dešava? Onda sam počela da navijam za “Barselonu”, jer imaš potrebu da pripadaš nekome, nečemu, da nekog dižeš u nebesa. Da se nečemu ili nekome diviš, to je tako prirodno. Dug niz godina posvetila sam se samo vaspitavanju dece, balansiranju. Trudila sam se da ne prenosim mržnju koju sam osećala prema njemu na svoju decu, nisam ih lagala, ali sam dosta lošeg prećutala. On jeste jako pametan, ali i sebičan, trudila sam se da ispeglam te anomalije kod njih čim primetim. Radila sam i po dva posla i kući privatno, učila sa njima, kuvala, spremala… Ja, brate, i ne znam kako sam sve stizala.
Kad su oni malo porasli, ja sam počela opet (jebiga, živa duša!) da obraćam pažnju na muškarce, ali… ne verujem nikome nista na reč. Koristim ih kao uloške, kad mi i koliko trebaju.
Verujem samo u dela!
Jer šta sad, zato što ima onu stvar treba da mi treska rukom o sto, drži daljinski i komaduje?
Pa, ne može, jer sama sam popravljala i struju i vukljala nameštaj, i bila deci i otac i majka, i mazila ih i bila stroga.
I sad neko da mi se kurči, pa ne može! A što se tiče drugog braka, dugo sam bila u fazonu “nikad više”. Sad ne, sad kažem “može, ali iz interesa”. Hoću stan, pažnju, razumevanje, sve što sam propustila, inače jos jedna gladna usta mi ne trebaju!
Za kres kombinaciju uvek ima raspoloženih budala, i tu imam visok kriterijum, oženjeni neka mi ne prilaze, na njih sam alergična!
Ako je neko raspoložen za brak sa takvom, rekla sam vam šta sve treba da poseduje!”
Neće biti lako, to svako priznaje. Poštujte sebe i svoje živce, ne obazirite se na reči i poglede zavidnih, “ispravnih” ljudi. Drage moje, nijedan muškarac vam neće reći “hvala” jer ste trpele njegovo zlo. Čuvajte ljubav za svoju decu, nove pobede i plesne partnere širokog srca. Krenite hrabro! Sa dvoje male dece? Sa dvoje male dece. I dva kofera? I dva kofera. Ni nebo nije vaša granica!
Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).
