Ona je imala detinjstvo kao iz bajke. Ćerka jedinica, imala je svu pažnju i ljubav roditelja i sve što je ikad poželela. Ipak, Dejana nije bila razmažena mala bogatašica, već vrlo lepo vaspitana i kulturna devojčica, omiljena u školi, među nastavnicima i drugarima.
Sve do svoje osamnaeste godine gotovo nikad nije zaplakala, ali onda se prokleta sudbina surovo umešala i prekinula san koji je Dejana živela. U četvrtoj godini gimnazije, kad su svi već uveliko maštali o maturskoj ekskurziji i maturi i pripremali se za upis na fakultet, Dejana je klonula. Nije imala ni volje ni snage i odjednom se osećala sve lošije, iako još uvek nije ni slutila razlog, a nekako nije ni pridavala značaja zlokobnim simptomima, verujući da je u pitanju prolazna malaksalost.
Međutim, kada se jednog dana srušila na ulici i kada su je kući dovezli porodični prijatelji, majka je odlučila da je odvede kod lekara. Uradila je sve potrebne analize, ali pravih rezultata nije bilo, već su je stalno slali dalje i dalje, na dodatna ispitivanja. U međuvremenu, Dejana je bila sve slabija, pa je izostajala iz škole sve više, što ju je činilo još tužnijom, jer je to bilo poslednje polugodište pred rastanak od drugara.
Iako su i ona i njeni roditelji sve više strepeli, na kraju ih je sačekala šokantna dijagnoza – leukemija, jedna od najpodmuklijih malignih bolesti. To je bio težak udarac za celu porodicu, ali vremena za gubljenje nije bilo. Umesto na matursku ekskurziju, Dejana je otišla u bolnicu, i pored najbolje nege koju je imala – pakao je za nju tek počinjao. Mučne hemoterapije ubijale su maligne ćelije, ali i njenu želju za životom. Posebno je teško, kao i svaka žena, podnela gubitak kose. Nije podnosila svoj odraz u ogledalu, osećala se osakaćeno i unakaženo. Mučnine i bolovi nisu joj davali ni trenutak mira. Sati su izgledali kao dani, dani kao godine… Svuda oko nje bila je patnja, i nije je tešilo što nije bila jedina mlada osoba u bolnici sa teškom dijagnozom, već ju je to još više rastuživalo.
Jednog dana, drugarica iz sobe – pet godina starija devojka sa istom dijagnozom – preminula je. To je Dejanu bacilo u tešku depresiju, ali onda se sudbina još surovije obrušila na njenu porodicu. Dejanin otac poginuo je u saobraćajnoj nesreći. To je Dejaninu majku Slavicu potpuno dokusurilo, ali Dejana je tad shvatila da mora da se trgne, da ne sme da se preda opakoj bolesti i ostavi svoju majku samu na svetu.
I pored bola za ocem i teškog lečenja kroz koje je prolazila, Dejana je odlučila da pobedi bolest.
Umesto suza i očajavanja, Dejana se okrenula molitvi i meditaciji i trudila se da se hrani vrlo pažljivo i zdravo. I Slavici je nova energija njene ćerke dala snagu da bude uz nju i da se zajedno upuste u odlučujuću bitku. Posle niza teških hemoterapija i zračenja, bolest je počela da posustaje.
To su bile prve dobre vesti posle više meseci. Dejana se prvi put iskreno osmehnula kad joj je doktor rekao da se bolest predaje. Posle više od godinu dana, Dejani su stigli rezultati – u remisiji je. To je period od minimum pet godina koji treba da prođe bez povratka bolesti da bi se pacijent smatrao zdravim.
I Dejana je uspela – od užasne dijagnoze do danas prošlo je više od devet godina. Posle izlaska iz bolnice, Dejana nije želela mnogo da čeka, upisala je arhitektonski fakultet, što je oduvek želela. Uz redovne kontrole, Dejana je redovno davala ispite i u roku diplomirala sa najvišom ocenom. Vratili su joj se vera i želja za životom. Na fakultetu je upoznala i ljubav svog života, Mirka. On joj je u svemu i dan danas bezrezervna podrška i uvek je pored nje. Ovog proleća su se i verili i planiraju da uplove u brak sledeće godine.
Može se reći da je posle kiše opet zasijalo sunce. Dejana opet živi svoj život iz bajke, ostvarena u karijeri i ljubavi i sa nestrpljenjem čeka dan kada će osnovati svoju porodicu. Otac joj užasno nedostaje, ali srećna je bar što je majku sačuvala i što svi zajedno nisu potonuli. Shvatila je jedno – da za sve osim smrti postoji rešenje i da čovek uvek mora da se bori i ne predaje. I kad nas život stavi na najteža iskušenja i postavi najteže prepreke, uz snažnu volju i hrabrost sve može da se prevaziđe i iz svega možemo izaći kao pobednici. Ipak, sa bolom se seća svih tragičnih dešavanja koja su obeležila njenu mladost i samo se nada da nikad više u svojoj blizini neće čuti za tu jezivu bolest.
Marko Obradović je student Fakulteta za kulturu i medije. Voli da provodi vreme sa kvalitetnim i neobičnim ljudima, ali i sam sa svojim hobijima – ples, fitnes, psihologija, parapsihologija, geografija, hortikultura… Najviše prezire laž, licemerje i nepravdu. Samo kreativan dan je ostvaren dan – parola je kojom se vodi kroz život.
