Izmiče, sve izmiče.
Zajedno s vremenom, čije je postojanje takođe pitanje vremena, ističemo udruženo – ka jednoj tački do koje ćemo pre od vremena stići; umrećemo.
Osećam da starim, da starosti, neizbežno, otvaram vrata. Svesna sam da ću ovu mladost što na sebi nosim jednom samo u sećanjima da srećem. Proći će, proći ću – i dok budem gledala tragove svoje puna svesti kako ne mogu da ih vratim – čini mi se kako ću živeti lepše.
Valjda sam Stoik. Mirim se sa svime što ne zavisi od mene zbog mene same; znam kako ću jedino tako izbeći nemir.
Priznajem da su smrt i vreme iznad mene – da ja tu ne mogu ništa; odlažem ljudsku gordost, prisećam se da sam tek zrno naspram večnosti koja je takođe naspram nečeg tek trošni trenutak.
Rekoh vam, svi mi i sve zajedno sa nama ide ka jednoj završnoj tački – neko brže, a neko sporije stiže.
Uočavam razliku između prošle i stečene mene; možda mi se detinjstvo još omakne kroz neku nepromišljenu odluku; ali, pouzdano, znam da je to dete tek ponekad tu. Jednom je gotovo bilo istrebljeno zamahom znanja proisteklog iz doživljenog.
Ne žalim za njim jer ne žalim sve što danas znam.
A, znam kako znam i da znanje nikada nije svršeni čin.
Naučiću. Doznaću jednom i što slutila nisam. Stariću saznavanjem i saznavajući.
Po sebi, gledajući sebe, crpeći iz sebe pogledom što jesam – shvatam živote; shvatam konce povezanosti između ljudi – ne odmršavam ih, ali mogu da ih objasnim. Jer, vidite, mislim da polazeći od sebe dostižemo čistiju sliku svega što je zaokruženo u liku sveta. Ja sam trenutak, ja sam pojedinac, ti si različit od mene, ali nas sve skupa veže, u nekoj suštinskoj dubini, ljudskost i jednako nebo. Pogledam se – preispitam se, preispitam, uz pomoć svega što je proteklo niz mene, preispitam sve što me okružuje, izbegavajući monokrono objašnjenje. Jer, ako to sebi dozvolim, ukaljaću opštim zaključcima put Istine.
Ne marim mnogo da li je ona jedna, da li je mi stvaramo ili samo razotkrivamo; iako sam vrlo često Skeptik i pomišljam kako je jedina moguća Istina da Istine nema. Svejedno sam na njenom putu. Neumorno je tražim. Ničim ipak obeshrabrena, ne odustajem.
Eto, starim, starimo. Od deteta koje naivno pita, preko pogrešnog uverenja kako znamo sve, do konačne Sokratove nepokorive činjenice kako ne znamo ništa – i kako je to preduslov pravog saznanja, starimo i prolazimo.
Jednom sam i ja bila dete koje je besmisleno stajalo iza svake svoje tvrdnje. Jednom sam i ja bila nezreli putnik koji pita – danas sam drugim putnicima ona koja odgovara. Ne veruju mi deca, ne veruju. Poverovaće tek ako se i oni nekada oblikuju u putnika spremnog odgovor da da: vreme prolazi, tom nemarnom prolaznošću nam omogućava da prolazimo, razvijajući se, i mi. Ništa nije večno; jer večnost zavisi od nas. Dok je nas da je imenujemo i značaja joj damo, biće i nje.
Čovek daje svemu smisao – bez njega nikog ne bi bilo da svim svojim oiviči smisao; smisao koji je jedino od važnosti čoveku.
Sve prolazi; i to je jedino što mogu da tvrdim bez straha od pretnji koje prouzrokuje generalisanje.