Žad u njenom oku poplavio se nekim suzama izazvanim mešavinom ko zna kakvih kobi u danima pre mene i strahom da me ne izgubi. Presijavao se u polumraku, nagoveštavajući doba velike tuge. Ne u njenom životu, u mom. Bila je lepa kad plače, poprimajući detinji izraz lica, i mogao sam da zamislim – ima pet godina, bosa je, u plavoj haljinici, ostavlja načetu krišku lubenice, i plače, strašno plače, zbog bezazlenosti… slomljene lutke, pocepane haljine, poderanog kolena – tako nečeg.
Nisam voleo kada joj se oči natope suzama, ne zato što sam nešto posebno slab na ženske suze, odavno sam naučio da presuše brže nego što poteku, već zato što sam u tim suzama gledao sopstvenu nemoć. Setio sam se, imala je nešto kao hronologiju plakanja u njenom životu – pre osamnaeste je mislila da je teška na suzama, i da će u životu plakati vrlo retko, gotovo nikad. Onda je otišao neko koga je mnogo volela, a nije razumela zašto. To se iznova ponavljalo i plakala je stvarno često, pa su suze za nju postale nešto sasvim obično.
Onda sam, valjda, došao ja, i dugo nije plakala. Voleo sam je ludački i dragoceno. Sa šest godina ćale me je vodio u Humsku, pa smo horski pevali: “Volim Partizan, crno-bele boje, kao, kao, kao oči svoje” i majke mi, do skoro sam mislio da nema ništa bolje od toga. Ali ona, ona je, bre, zasenila taj trenutak.
Jedno veče promenilo je sve, okolnosti nam više nisu išle naruku, i naša ljubav prestala je da teče lako i jednostavno, kao dotad. Ona je zajapureno grcala, pokušavajući, kao i mnogo puta ranije, da mi objasni da ljubav nije dovoljna, da moraju da je prate upornost, volja, snaga, hrabrost i borba. Po prvi put shvatao sam da je svako slovo toga istina. Bilo mi je jasno, tada, zašto je toliko puta pre patila, a istovremeno tvrdila da su svi muškarci u njenom životu odlazili voleći je. Priznajem, mislio sam da se teši time, ne podnoseći, onako sujetna, pomisao da nekom jednostavno nije više bila bitna. Odjednom, bio sam u koži svojih prethodnika, obožavao sam je, a bili smo na korak od provalije. Nisam imao snage, i sve u meni vrištalo je njeno: “Ljubav nije dovoljna”.
Ja sam nekad hteo da u svom srcu zabravim njeno, i ne znam kada sam to počeo da ih puštam da povremeno prošetaju jedno bez drugog, i zašto sam mislio da će to biti dobro. Ja sam nekad mislio: na kraju, naći će naše dve glave na jednom jastuku. Mislio sam: spavaćemo zauvek zajedno pod nebom nekih dalekih zemalja, nosiću je opijenu od kamparija u neku otrcanu hotelsku sobu, ljubiću njene bele grudi na nekoj usamljenoj plaži. Mislio sam: imaću uvek sa sobom istetovirane na vratu njene poljupce ukusa kao krv crvenih malina.
Mislio sam: naučiću je da umesto vazduha diše ljubav, i naučiću da imam onaj njen osmeh zanosa i strasti. Od previše misli, ja nisam znao koju bih pre ščepao, pa se njoj zavrtelo u glavi, kao da je na dečijoj lutriji osvojila sto i jednu uzastopnu vožnju ringišpilom. U početku nije joj smetalo, dok nisam počeo previše da ličim upravo na sve one zbog kojih sam morao da joj ušivam srce. Ličio sam na staru pijanduru, koja je lutala naokolo bez cilja, buncajući najdivnije reči, već sutra ih zaboravljajući. Znam da sam je, dajući besmislena obećanja i prazne reči, izneverio i to je moj najveći neuspeh. Mada sam je voleo do srži.
Imam nešto da joj kažem, ako nekad slučajno pročita ovo. Ništa ti, dušo, nisi izgubila. Ti si ovde lopov, ti si meni ukrala srce, i onom pre mene, i onom pre, i tako godinama unazad. Nas su tvoje suze koštale, znaš? Ja sam zbog njih izgubio jednu zabludu, zabludu da umem časno da volim. I na kraju, ostali smo bez tebe. A nisi ti baš bila bilo ko. Ljudi će reći, patila si zbog mene, i onih pre, nismo te zaslužili. Ko je nas pitao? Možda smo i mi patili? Ja jesam, sigurno. Nije to strašno, čovek živi i sa većim nedaćama od prepolovljenog srca. Samo, ostalo je nešto sivo u meni, jedan večni žal za nečim divnim što sam mogao da imam, a nisam.
Zamisli – pronađeš ćup prepun zlata, ima ga dovoljno za ceo život. Nema čoveka koji se ne bi obradovao, ali u svemu ima poneki trik. Recimo da ako se odvojiš od ćupa bar na trenutak, pripašće nekom drugom. Ne bi više svi bili ushićeni, samo će retki i neumorni istrajati do kraja, mnogi će odustati na pola puta, ali najveći broj se neće ni upustiti u takvu avanturu. Ne znam da li ćeš razumeti. Ti si od onih ljudi koji se ne plaše da se bore za svoje snove. Uvek sam se pitao od čega ste to satkani, pa ne odustajate ni onda kada sakupljate olupine srušenih snova? Ti si htela da se boriš protiv vetrenjača za ljubav, a ja sam, princezo, znao da niko nije još dobio tu bitku!
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
