Znate, mi muškarci se ponekad osetimo usamljeno… Ili nam samo nedostaje seks, jer smo trenutno u “sušnom” periodu. Tada su nam neophodne devojke. A tih nekoliko devojaka koje čuvamo sa strane baš za takve trenutke – to je Turšija.
Turšija ne zvuči baš kao fin izraz, ali savršeno opisuje ovaj delikatan proces. Naravno – i muškarci mogu biti turšija, ali to zaista nije previše teško. Međutim, napraviti Turšiju od devojaka, devojaka koje će ispuniti sva naša očekivanja… Pa, idemo redom.
Prvo, s obzirom na to da muškarci sa devojkama nikada ne mogu biti samo prijatelji – bar ne sa onima koje ih zaista privlače – stvoren je sistem rangiranja. U svakom trenutku sve devojke u našem životu nalaze se na jedinstvenom spisku (u našoj glavi, nismo ludi da to negde zapišemo), a kriterijum je naravno – privlačnost. Ne mora biti uzajamna. Dobro, idemo dalje.
Svi smo čuli za prijatelje sa povlasticama (izvorno “booty call”, ježim se od našeg prevoda ove društvene interakcije). To je mlađi, sporiji (čitaj: gluplji) brat Turšije. Vidite, Turšija je dug i veoma istančan proces. Za početak, neophodno nam je prazno bure (to će biti odnos sa devojkom koju upoznajemo i trenutno je prazan, jer je još nismo upoznali). Zatim, povrće (devojka) koja nam se sviđa. Kupus (crveni ili običan), krastavčići, babure, paradajz, zelena paprika, šargarepa, karfiol… Shvatili ste već.
Kako prevesti ovo? Guzni poziv, poziv na guženje, noćni poziv, seksualni vapaj tipa arlaukanje?
Veoma je važno izabrati pravo vreme za Turšiju. Proleće, leto, devojke u letnjim haljinicama, Ada, more, sunčano plavo nebo – savršeno vreme za upoznavanje buduće Turšije. A kada polako počne da se bliže jesen i zima, pravi je trenutak da počnemo sa pripremama i da od povrća napravimo Turšiju.
Nije dovoljno da povrće turite u bure. Tu su začini, so, biber, mirođija (to je upoznavanje, tipa oboje smo se izjasnili kao Džedaji na popisu, ona voli Džemirokvaja (Jamiroquai), a ja imam Džej Kejev (Jay Kay) peškir na zidu). Ključni sastojak jeste – sirće (uzajamna privlačnost). Nedostaje nam još voda. Mnogo, mnogo vode (poklanjanja pažnje našoj izabranici, dugi razgovori u sitne sate, kupovanje cipela – za nju, ne za nas, mi je vodimo na kuglanje i bilijar). Možda ne deluje mačo, ali i ne treba. Nije to poenta. Idemo dalje, shvatićete na kraju.
Ako smo izabrali neku od devojaka sa tajnog spiska – to je sjajno, jer je onda opisani proces trajao mesecima, ako ne i godinama, pa imamo sjajnu podlogu. Sada shvatate da ste možda, ni ne primetivši, već nekoliko puta u životu napravili Turšiju. E, ali vrhunska turšija je nešto drugo, kao što ćete videti.
Sada čekamo. Zapravo, ne čekamo. U životu nam se svašta dešava, pa uživamo u njemu. Povremeno, siđemo do garaže ili podruma gde se čuva Turšija i proverimo je (to je ono kad idemo na ista predavanja, sretnemo je u prodavnici). Malo je promešamo, pobrinemo se da se lepo slegne, pazimo da se ne prekiseli (kratki razgovori – lično ili na Internetu, planovi da odemo na čaj, jer ne volite kafu – začudili biste se koliko ovo dobro pali, kratko je i neobično). A sada, deo koji smo svi čekali…
Kod mene, oko osam?
Januar je… Ili decembar, ili februar, svejedno. Važno je da je napolju loše vreme – hladno, mokro, kiša, sneg. Uzimamo telefon i zovemo Turšiju. Posle uloženog truda, naravno, ona dolazi kod nas. Večeras oko sedam, osam? Ujutru? U podne? Toliko je oblačno da je svako vreme savršeno. Otvaramo vrata, napolju je i dalje hladno, ljubimo je, gazimo po odeći koja je odavno na podu i spuštamo je na krevet koga obavija bluz Hjua Lorija (Hugh Laurie). Jer Turšija nije samo seks. Turšija je vrhunska poslastica.
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obidje svet i možda malo više…
