“Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Je l’ tako?”, Dušan Radović.
Tako je to sa životom. Uhvati te nespremnog, slabog i nesposobnog. Sve u životu nosi određeni rizik, na nama je da odlučimo da li ćemo stvarati uspomene ili igrati na sigurno. Nova cipela mora da te žulja. Nove stvari su istovremeno uzbudljive i strašne. Stari neuspesi su uvek u našoj podsvesti. Smiruje samo činjenica da smo nekada uspeli. A kada ponovo rizikujemo, ako već treba da padnemo, neka to bude sa što veće visine.
Nije to bio dan nalik ovim sada, toplim, sunčanim, vedrim. Možda je i bio, ali ja se toga ne sećam. Ne zaboravljam stvari, ali me je ceo taj osećaj ošamutio, suviše su jake bile emocije da bi dale prostor mislima. Sve se dešavalo tako brzo. Vrtoglavica je nailazila u talasima. Sve je bilo tako daleko, tako gotovo, a suviše blizu i suviše stvarno. Pokušala sam da skrenem razmišljanja, da skrenem razgovor u pravcu aktuelnih događaja. Pokušala sam da se kontrolišem, ispijala sam kafu, umila se par puta, ali opet se vraćalo. Probala sam da se smešim, da nastavljam njegove i svoje priče. Sve što sam rekla bilo je ishitreno, sve je zvučalo smešno u mojoj glavi, a još komičnije kad se izgovori naglas.
Prekinuo me je na pola priče, a posle toga nisam mogla da se vratim na razgovore “šta ima kod tebe”. Pretrnula sam. Previše je vremena prošlo da bismo opet razglabali o nama, a premalo da ne bismo. Znate onaj osećaj kada znate da se po nešto treba vratiti? Kada neko koga ste potpuno izbacili iz života ponovo stoji pred vama i više nego ikada sigurni ste da je to ispravno? Osećanje radosti zamenilo je osećanje jake zbunjenosti. Sve je to delovalo nemoguće, ali je bilo stvarno. Posle toliko vremena i dalje smo se svega sećali. Uspela sam da vratim pogled ka njemu, ali još uvek nisam uspela da verujem u sve to. Počela sam da pričam brzo, da kontriram, ali sam znala svoj odgovor. Znao ga je i on. Ali je bilo čudno gledati ga zbunjenog. Znam da ga je uplašilo moje držanje, moja odbojnost. I znam da je trebalo da ćutim. Ali to nisam mogla. Zagrlio me je par puta, i pokušavao pogledom da vidi da li su osećanja i dalje tu. Videla sam sve, ali sam se pravila da preuveličavam. Ubeđivala sam sebe da je sve u mojoj glavi.
Neočekivane stvari mogu mnogo da donesu
Na moj nagovor izašli smo da prošetamo. Gledala sam na drugu stranu i pretvarala se da me strašno zanima dekoracija zgrade pored koje prolazim ceo život. Pokušavam da izbegnem odgovore, ali sama postavljam pitanja. Trebalo je da preduzmem nešto konkretno da prestanemo da gubimo vreme.
“Nedostaje mi ovo”, možda bi i nastavio rečenicu, ali ga prekidam poljupcem. Nije mi bilo jasno zašto sam tako postupila, niti da li je to bio način da se sa njim pozdravim. Ali bila sam suviše nesvesna svojih postupaka, znala sam samo da tako mora da bude. Uhvatio me je za ruku i tako smo ostali neko vreme. Neprijatnu tišinu prekida smeh. Više nije bilo šta da se kaže. Do svega je došlo u hodu, tako će i ostati. Možda je spontanost dovela do svega, ali svaki put kad bih nešto planirala ne bi upalilo. Srce odlučuje i to je ono što važi. Volim naše ludilo, tako je uvek bilo.
Ne volim smirenost sa drugima, a haos sa takvima ne mogu da smislim.
Volim nas nenormalne.
Višnja Jukić je studentkinja novinarstva i komunikologije. Spaja nespojivo, a onda postane logično. Veruje u spontanost. Hedonista. Voli da čita i piše “izmedju redova”.
