Ne preteruješ ti u davanju, nego ljudi ne umeju da primaju sa zahvalnošću, a kad dugo primaju, osećaju se dužni da nekako uzvrate, a onda procenjuju kako bi to mogli da učine i odnos postaje nategnut (jer ne uzvraćaju spontano), ili se toliko umore od preplavljenosti tvojim davanjem, jer su prinuđeni da u svetlosti tog obilja uoče svoju zjapeću prazninu, ili počnu da te uzimaju zdravo za gotovo i bezobrazno traže sve više i više.
Ili se izmaknu u prvoj prilici kada je tebi nešto potrebno od njih – kad tebi treba pažnja, nežnost i prisustvo – jer ne mogu da pruže ono što nemaju i što su upoznali jedino kroz primanje, koje ih nije naučilo uzvraćanju.
Pre ili kasnije, u odnosu u kome davanje i primanje nije uzajamno i spontano, ostaješ sama sa svojim bogatstvom, osećajući se kao prosjak sa praznim čančetom. A to je tužno i to nije fer i to nije zdravo.
Sledeće pitanje je zašto ulaziš u bolesne (toksične) odnose, kako ti uspeva da privučeš sve one nevoljnike, koji u početku sijaju preporođeni tvojom pažnjom, brigom i ljubavlju, a zatim se uzohole i više im ne trebaš, osim kad im trebaš? Da, to je tvoja lekcija. Tvoje meko srce prepoznaje potrebu, ali u bliskim odnosima potrebna je ravnoteža između ispunjavanja potreba – treba da primaš, barem koliko i da daješ, a ako se uvek „zalepiš“ za potrebite, teško ćeš išta dobiti za uzvrat.
Ne treba da ograničavaš svoju izdašnost, nego da menjaš ciljnu grupu.
Naslovna fotografija: instagram.com/ootdmagazine
Aleksina Đorđević
