Točkići kofera prozveketali su niz ulicu Paje Adamova. Napokon se posle 20 dana spuštala niz to brdo koje ju je mnogih vedrih noći delilo od svog mira. Bela haljina, kofer, torba, kompjuter, muzika, naočare i širok osmeh – nekome i suviše da “na keca” kaže Ona. Razdraganost i sreća širile su zenice umornih očiju tog, za nju još uvek morskog, jutra, ali more je ostalo iza nje, posao i sav napor.
Srećna.
Stabilna.
I više nego svoja.
Ne znam šta ju je promenilo, šta je na nju uticalo, jednostavno, tog su jutra koraci bili poletno odlučniji. Sigurniji. Rezultat broj jedan je (sasvim nebitan za ovu priču) – ljudi vole sigurne ljude.
Me, Myself and I.
Trola, 41…
– Koliko sunce danas jače sija?
Trgao je baritonski muški glas iznad uha.
– Subjektivna procena 25 stupnjeva jače, objektivna tek nešto manje iza oblaka.
Vrcavi mozak raspali u sekundi opasku za fikcijske misli.
Prikriveni osmeh, pogled u pod. Kada dvoje identično gestikuliraju u isto vreme. Teška psihološka pozadina.
– Taj osmeh se teško zaboravlja.
Diže pogled, leva podignuta obrva, ugao usana se smeši, onako… zavodnički.
– Bio bi promašaj da je drugačije.
Koketiram.
– Neki poseban razlog za sreću?
– Dovoljan da me ohrabri, premali da ga podelim sa Vama.
– Korektno.
I značajnije podignuta obrva sa spuštenom bradom, klimanje glavom u znak odobravanja.
Nisam znala da moje telo staje u devet slova. Odmerava od glave, počevši sa “k” (konkretno) – do poslednjeg “o”, prevlači zaintrigiran i neočekivano, donekle, zapanjen pogled do mojih stopala.
***
Prevelika gužva u troli, diže težak kofer pritiskajući verovatno neku zadihanu bakicu svojom teškom torbom i na točkovima trolejbusa se taljaga put kuće, u glavi već odlepršala na svoju terasu gledajući u Dunav, ruku opruženih u vazduhu.
Srećna.
I više ništa nije važno.
Naizgled, nije se mnogo toga nabolje promenilo, štaviše, neke stvari su strmoglavo krenule konusno od plana njihovog ostvarenja, ali nešto se u njoj prelomilo, sazrelo, rodilo se, ili pak, odvojilo i ona je jednostavno bila… srećna.
Sve je moglo da se sredi, ako ne da se popravi na staro, bar da funkcioniše kako treba – nije bilo važno da li će večeras nositi majicu ili haljinu, da li će izaći napolje ili ostati kući, da li će se videti sa njim ili ne i koliko će prevoz u gradskom prevozu koštati.
Mir, sunce, vazduh, voda, dom.
Sigurnost.
Tragala je za tim. Želela da sklopi svoja krila. Danas je Beograd zamračen na nekoliko sekundi. Zaklonila je sunce. Vila je raširila svoja krila.
Leti.
***
U duhu leta, danas se smešimo suncu sa poznatim ličnostima naše i inostrane scene. Modni brendovi i lepo. Da li smo danas preokupirani svojim izgledom? Da li se sve samo svodi na dobru “šminku”? Tema za velike debate. Ostavimo je za neka sumornija vremena. Rubrika “Twitter na crvenom tepihu” i ove nedelje sa vama. Uživajte!
Ko voli decu – voli. A volim i ja. Milica Bursać.
Za kežual varijantu brend Mango ima predlog. Dopada vam se?
Ukoliko ste više za haljinu ili volite plavu boju, ovakvu priliku u Mango-u ne možete propustiti. I like it!
Pozorište u srcu! Kalina Kovačević.
Dok smo u duhu pozorišta i glume, glumac Miloš Biković je podelio sliku na svom Twitter profilu kojom nas podseća šta ne smemo propustiti. Ljubitelji!
Informativna strana nikako ne sme da izostane – Istok Pavlović nam daje jednu veoma bitnu informaciju.
Bojana Maljević i zanimljiv izum. Dva u jedan.
Još jedan primer da je plava boja apsolutni pogodak za ovo leto. Na terenu kraljica, na tepihu dama. Jelena Janković.
Ana Milošević, diplomirana novinarka, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.